Колатералне жртве

ДА ЛИ ЋЕ И КИНЕСКО ЕКОНОМСКО ЧУДО бити међу „колатералним жртвама” текуће финансијске кризе? Ово питање је постављено чим је постало очигледно да се финансијска олуја која се узвитлала са Волстрита неће, у свом пустошном походу, зауставити само на Америци, а одговор је стигао прошлог понедељка. У извештају кинеског статистичког бироа, чије су бројке први пут предочиле да, после убрзавања које није престајало од 2002, захуктана локомотива тамошње економије почиње да губи пару.

Према том извештају, у трећем овогодишњем кварталу, у односу на исти прошлогодишњи период, кинески раст је износио девет одсто. То је бројка која би, да је у сличним извештајима свих западних земаља, без изузетка била повод за отварање шампањца, али у кинеском случају је разлог за бриге. То је наиме прва једноцифрена стопа раста у последњих шест година, а пад се, у односу на други квартал, када је раст износио 10,1 одсто, сматра „знатним”. Поготово што је праћен прогнозама многих економиста да би експанзија у идућој години могла да се сведе на само осам одсто, чак и ако у Пекингу буду предузели мере да стимулишу раст.

Узроке кинеског успоравања није тешко докучити: то је рапидно опадање тражње од главних купаца, Америке и Европе, где су поремећаји у финансијском систему највећи. А пошто данас везе Кине са великим економијама имају карактер чврсте међузависности, опадање кинеских привредних активности се враћа као бумеранг. Од кинеског „допингованог” раста користи су наиме имали и немачки произвођачи машина, јапански лиферанти грађевинске опреме и извозници сировина са свих меридијана. Немачки извоз у Кину тако је у августу био за 2,5 одсто мањи него пре годину дана, док су то много драматичније осетили Корејци, чији је извоз у блиско иностранство опао чак за 15,5 одсто.

Иако сама по себи, са 1,3 милијарде становника и девизним резервама од 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара, несумњиви економски џин, у релативним бројкама Кина још ни близу није играч који је дорастао Америци, па је отуда њихова међузависност „асиметрична”. Кина, наиме, производи много, али упркос својој многољудности недовољно троши: док је њене 1,3 милијарде грађана прошле године одбројало само 1,2 билиона долара, дотле је 300 милиона Американаца искеширало 9,7 билиона. Закључак из овога јесте да је кинеско тржиште широко – али плитко, док је америчко уже – али дубље. Другачије речено, кинеска потражња је недовољна за достигнути ниво кинеске производње и данас нема замене за огромну усисну моћ коју генеришу амерички потрошачи.

Пошто је у Америци на дневном реду стезање каиша, то не може а да се не одрази на Кину. Сама по себи, стопа раста од осам одсто је изнад светског просека и изузетно висока по глобалним стандардима, али добија друге димензије кад се узме у обзир да Кина мора да трчи да би остала у месту: сваке године мора да обезбеди готово 20 милиона нових радних места, да би апсорбовала нове мигранте из њених руралних у градска подручја. Раст од осам одсто је управо она деликатна граница испод које стоји реална претња пораста урбане незапослености, а са тим и могућих демонстрација, односно социјалне нестабилности.

Утешно би било ако би најновије успоравање било само предах после заиста дугог периода рапидног успона. Кинези су се у једној сличној ситуацији, у азијској кризи пред крај деведесетих, показали вештим у маневру извлачења, када је тадашњи премијер Жу Ронгђи упумпао милијарде долара у јавне радове, изградњу путева, аеродрома, брана... То је помогло да ниво економских активности не опадне, а имало је и дугорочну корист: релативно висок ниво кинеске инфраструктуре (знатно напредније од, примерице, оне у Индији) био је додатни мамац за нове стране инвеститоре...

Оно што је у овом моменту можда најизвесније јесте да неће опасти интензитет кинеско-америчких економских веза. Кина је наиме досад била један од главних финансијера америчког дефицита и веома је вероватно да ће то, упркос овој кризи, и да остане. Кина са Америком остварује велике трговинске вишкове и нема избора него да добар део тих пара реинвестира у америчке обвезнице, како би тиме хранила тигра којег је узјахала...

ГЛОБАЛНА КРИЗИ ПОДРАЗУМЕВА И ЛОКАЛНЕ ДРАМЕ. У први мах је изгледало да је најтежа на Исланду, малој држави (300.000 душа), великог економског просперитета (40.000 долара дохотка по глави), чије су се банке ухватиле у спекулативно коло Волстрита, па онда на ивицу банкрота довеле целу државу. Прискочио је у помоћ ММФ, па је процес избављења у току.

А онда, кад му је најмање требало, с обзиром на не баш најсређеније унутрашње прилике, упетљаност у авганистанску кризу и искушења у односима са главним савезником и покровитељем, Америком – у тешкој финансијској кризи се нашао и Пакистан. Економија земље са 170 милиона становника дошла је на ивицу колапса, што је њене функционере принудило да се растрче у потрази за пријатељима који могу да дају спасоносне зајмове. Новоустоличени шеф државе, председник Асиф Али Зардари тако се обрео у Пекингу, гувернер централне банке је отпутовао у Дубаи, апели су упућени САД, Саудијској Арабији... На крају је спасилац и у овом случају пронађен у ММФ-у, чија улога финансијског ватрогасца, у глобалном кошмару, изгледа поново добија на значају, упркос многим оценама да старе институције нису адекватне за суочавање са новим изазовима.

Пакистану је одобрено пет милијарди долара, не би ли тиме обезбедио покриће за измиривање спољних обавеза. Требаће му ускоро, кажу, још десетак милијарди...

НАФТА НАСТАВЉА ДА ПОЈЕФТИЊУЈЕ, што је добра и лоша вест, зависно од тога да ли питате купце или продавце. Сигурно је само да се томе не радују Русија, Иран, Венецуела и други који су на високим ценама још главног енергента цивилизације много тога постигли, а још више планирали...