„Плава карта” за стручњаке

Званичници Европске уније усагласили су план увођења „плаве карте”, којем је циљ да привуче високообразовану радну снагу из земаља у развоју и представља, као је саопштено у Бриселу, конкуренцију америчкој „зеленој карти”. „Плава карта” важиће највише четири године и омогућиће брже добијање радне дозволе, стицање резиденцијалног статуса и да се власницима тог документа лакше придруже чланови породице.

Међутим, европска „плава карта” тешко да ће парирати америчкој „зеленој карти” јер ће стручњаку, који је добије, омогућити запошљавање само у једној чланици Уније, чиме ће му могућности запошљавања бити ограничена у односу на друге имигранте. Европски аналитичари због тога доводе у питање ефикасност тог система, јер се онемогућава мобилност упосленика са „плавом картом” по јединственом европском тржишту за разлику од њихових америчких „колега” са „зеленом картом” који у САД имају потпуну слободу кретања.

„Чињеница да ’плава карта’ није аутоматски важећа у целој ЕУ смањује већину предности постојања јединственог система на европском нивоу, јер даје приступ знатно мањем тржишту и даје мање могућности. Јасно је да је ово корак у правом правцу, али не очекујем велики успех”, каже немачки експерт Јакоб фон Вајцзекер.

Након 18 месеци рада у једној чланици ЕУ, кандидати морају у року од месец дана да поднесу захтев за нову „плаву карту” ако желе да раде у другој земљи. На овој одредби је посебно инсистирала Немачка, која је била непоколебљива у намери да задржи националну самосталност свог тржишта рада.

Сврха увођења „плаве карте” је да повећа конкурентност ЕУ у односу на САД и друге западне земље са све старијим становништвом кад је реч о привлачењу технолошких стручњака и болничког особља из земаља у развоју, који су све неопходнији како би се попуниле празнине на тржишту рада.

Агенција Ројтерс је пренела податке ЕУ да високообразовани страни радници чине 1,7 одсто укупног броја радника имиграната у ЕУ према 9,9 одсто у Аустралији, 7,3 одсто у Канади и 3,2 одсто у САД. Како би био омогућен несметан долазак компјутерских стручњака који немају стручну спрему, европску „плаву карту” могу да затраже не само они који имају завршен факултет већ и они који имају доказ да су радили најмање пет година у одређеној бранши.

Међутим, за разлику од америчке „зелене карте” њен европски пандан прописује да ће као висококвалификована радна снага бити означени само они радници који конкуришу за посао са платом један и по пут већом од просечне плате у појединој земљи ЕУ. У Немачкој би то значило 42.000 годишње, при чему Немачка може сама да одреди највећи износ примања и донесе одлуку да најнижа годишња примања буду 63.000 евра, што би од наредне године важило за стручну радну снагу из иностранства.

Та граница, ипак, може бити спуштена на 1,2 пута већу плату од просечне у областима где влада велика потражња за одређеним занимањем. Осим тога, владе земаља ЕУ могу да одбију да издају „плаву карту” због проблема на тржишту рада или ако су националне квоте премашене. Све ове одредбе, сматрају аналитичари, умањиће ефикасност „плаве карте”, која ће у потпуности ступити на снагу тек за две и по године.

Европска унија, према појединим проценама, има око осам милиона илегалних имиграната. Међутим, у чланицама ЕУ живе и милиони легалних досељеника, при чему их у односу на домаће становништво највише има у Аустрији, чак 15 одсто. Наравно, уколико се изузму Летонија са 19,5 одсто и Естонија са 15 одсто, јер су у њима имигранти највећим делом Руси, насељени још у доба Совјетског Савеза. По проценту легалних имиграната у становништву, следи Ирска са 14,1 одсто, Немачка и Шведска са 12,3, Шпанија са 11,1, Француска са 10,7, Холандија са 10,1, Велика Британија са 9,1 и Грчка са 8,8 одсто. Италија је при дну лествице са 4,3, а Финска са само три одсто имиграната. Последњих година највише имиграната долази у Француску, Шпанију и Британију, али и у Словенију и Чешку.