„Plava karta” za stručnjake

Zvaničnici Evropske unije usaglasili su plan uvođenja „plave karte”, kojem je cilj da privuče visokoobrazovanu radnu snagu iz zemalja u razvoju i predstavlja, kao je saopšteno u Briselu, konkurenciju američkoj „zelenoj karti”. „Plava karta” važiće najviše četiri godine i omogućiće brže dobijanje radne dozvole, sticanje rezidencijalnog statusa i da se vlasnicima tog dokumenta lakše pridruže članovi porodice.

Međutim, evropska „plava karta” teško da će parirati američkoj „zelenoj karti” jer će stručnjaku, koji je dobije, omogućiti zapošljavanje samo u jednoj članici Unije, čime će mu mogućnosti zapošljavanja biti ograničena u odnosu na druge imigrante. Evropski analitičari zbog toga dovode u pitanje efikasnost tog sistema, jer se onemogućava mobilnost uposlenika sa „plavom kartom” po jedinstvenom evropskom tržištu za razliku od njihovih američkih „kolega” sa „zelenom kartom” koji u SAD imaju potpunu slobodu kretanja.

„Činjenica da ’plava karta’ nije automatski važeća u celoj EU smanjuje većinu prednosti postojanja jedinstvenog sistema na evropskom nivou, jer daje pristup znatno manjem tržištu i daje manje mogućnosti. Jasno je da je ovo korak u pravom pravcu, ali ne očekujem veliki uspeh”, kaže nemački ekspert Jakob fon Vajczeker.

Nakon 18 meseci rada u jednoj članici EU, kandidati moraju u roku od mesec dana da podnesu zahtev za novu „plavu kartu” ako žele da rade u drugoj zemlji. Na ovoj odredbi je posebno insistirala Nemačka, koja je bila nepokolebljiva u nameri da zadrži nacionalnu samostalnost svog tržišta rada.

Svrha uvođenja „plave karte” je da poveća konkurentnost EU u odnosu na SAD i druge zapadne zemlje sa sve starijim stanovništvom kad je reč o privlačenju tehnoloških stručnjaka i bolničkog osoblja iz zemalja u razvoju, koji su sve neophodniji kako bi se popunile praznine na tržištu rada.

Agencija Rojters je prenela podatke EU da visokoobrazovani strani radnici čine 1,7 odsto ukupnog broja radnika imigranata u EU prema 9,9 odsto u Australiji, 7,3 odsto u Kanadi i 3,2 odsto u SAD. Kako bi bio omogućen nesmetan dolazak kompjuterskih stručnjaka koji nemaju stručnu spremu, evropsku „plavu kartu” mogu da zatraže ne samo oni koji imaju završen fakultet već i oni koji imaju dokaz da su radili najmanje pet godina u određenoj branši.

Međutim, za razliku od američke „zelene karte” njen evropski pandan propisuje da će kao visokokvalifikovana radna snaga biti označeni samo oni radnici koji konkurišu za posao sa platom jedan i po put većom od prosečne plate u pojedinoj zemlji EU. U Nemačkoj bi to značilo 42.000 godišnje, pri čemu Nemačka može sama da odredi najveći iznos primanja i donese odluku da najniža godišnja primanja budu 63.000 evra, što bi od naredne godine važilo za stručnu radnu snagu iz inostranstva.

Ta granica, ipak, može biti spuštena na 1,2 puta veću platu od prosečne u oblastima gde vlada velika potražnja za određenim zanimanjem. Osim toga, vlade zemalja EU mogu da odbiju da izdaju „plavu kartu” zbog problema na tržištu rada ili ako su nacionalne kvote premašene. Sve ove odredbe, smatraju analitičari, umanjiće efikasnost „plave karte”, koja će u potpunosti stupiti na snagu tek za dve i po godine.

Evropska unija, prema pojedinim procenama, ima oko osam miliona ilegalnih imigranata. Međutim, u članicama EU žive i milioni legalnih doseljenika, pri čemu ih u odnosu na domaće stanovništvo najviše ima u Austriji, čak 15 odsto. Naravno, ukoliko se izuzmu Letonija sa 19,5 odsto i Estonija sa 15 odsto, jer su u njima imigranti najvećim delom Rusi, naseljeni još u doba Sovjetskog Saveza. Po procentu legalnih imigranata u stanovništvu, sledi Irska sa 14,1 odsto, Nemačka i Švedska sa 12,3, Španija sa 11,1, Francuska sa 10,7, Holandija sa 10,1, Velika Britanija sa 9,1 i Grčka sa 8,8 odsto. Italija je pri dnu lestvice sa 4,3, a Finska sa samo tri odsto imigranata. Poslednjih godina najviše imigranata dolazi u Francusku, Španiju i Britaniju, ali i u Sloveniju i Češku.