На екватору нема опраштања

У црно-белој техници најгори мирнодопски геноцид у историји модерног света догодио се средином 1994. године у Руанди. Пред очима импотентне међународне заједнице, предвођене Уједињеним нацијама, припадници племена Хуту побили су преко 800.000 чланова ривалског племена Тутси и мирољубивих Хутуа. Ондашњи шеф мировних операција УН и касније генерални секретар Светске организације Кофи Анан признао је одговорност међународне заједнице што је на цедилу оставила недужни народ.

Паклена кланица започела је 6. априла 1994. године када је – под још неразјашњеним околностима – изнад Кигалија, главног града Раунде, оборен авион шефа државе Жувенала Хабијаримана.

На вест о погибији Хабијаримана, иначе пореклом из племена Хуту, у Руанди је настао хаос. Припадници председничке гарде Хабијаримана први су кренули у насумичан одстрел свих Тутсија. Поклич на покољ скоро 100 дана је непрекидно емитован и са државног радија Руанде. У свеопштем метежу на мети казнених одреда Хуту кољача– њих око 30.000, нашла се тада и мала формација мировних снага УН на задатку смиривања последица претходног грађанског рата у Руанди. Командант те УН мисије француски генерал Ромео Далер послао је више преклињућих порука Ист Риверу за појачањем. Уместо додатне подршке УН мисији је наложено да се повуче, након што је у хистеричном покољу погинуло и 10 плавих шлемова.

Ипак, повећа група Тутсија успела је да избегне у суседну Уганду и тамо оснује Ослободилачки покрет Руанде (РПФ). Средином јула 1994. године снаге РПФ-а пробиле су се до Кигалија и заузеле власт: срамно истребљење је окончано.

На чело Руанде постављен је Пастер Бизумунгу, пореклом Хуту, док је већина министарских места додељена припадницима РПФ-а. Страхујући од одмазде, најмање два милиона Хутуа пребегло је затим у суседне афричке државе, махом у ДР Конго.

Прашуме у пограничним регијама Уганде, Руанде, Бурундија и ДР Конга од тада више никада нису мирне.

Чарке одлично наоружаних и острашћених Тутсија и Хутуа с обе стране границе Руанде и ДР Конга изазвале су 1998. године избијање „првог афричког рата” који су – на територији ондашњег Заира водиле армије девет афричких држава и побуњеничких покрета. У том сукобу страдало је 5,4 милиона људи. Почетком 2000. године Савет безбедности УН признао је одговорност што није спречио геноцид у Руанди.

У међувремену, мукотрпни мировни преговори учесника „првог афричког рата” довели су 2003. године до лабавог мира у ДР Конгу, свуда сем у рудама пребогатој регији Итури, где и данас борави велика група Хуту избеглица – међу њима и низ виновника кланице у Руанди 1994. године.

Овог пута УН на североистоку ДР Конга држи чак 17.000 плавих шлемова, али опет нема снаге да се изборе са побунама.

Пет година по завршетку „првог афричког рата” војни одреди Тутсија и Хутуа и данас, уз подршку бројних странаца подмирују заостале рачуне.

Вишегодишњи напори актуелног председника Руанде, генерала Пола Кагамеа, пореклом Тутсија, да издејствује измирење и опрост два племена доносе скромне резултате. Кагаме је широм Руанде промовисао народне „гакача” судове, налик на судове опроста у постапартхејдовској Јужноафричкој Републици, али помирење није на видику.

Јесенас, четрнаест и по година после геноцида у Руанди, Уједињене нације опет упозоравају да тињајући сукоб између Тутсија и Хутуа прети да изазове нови рат на екватору.