Кафица у „народној кући”

Ако упознате Италијана који се зове Умберто или Виторио Емануеле, знајте да је он из десничарске породице. Таква, „аристократска” имена, наиме, левичари својој деци никада не дају. Свратите ли у неком граду, међутим, у „каза дел пополо”, како се зову чувене „народне куће” у којима за мале паре може добро да се поједе, и тамо видите друштво које по читав дан о нечему бучно расправља, пружиће вам се прилика да упознате праве италијанске левичаре. (Десничари, иначе, таква места заобилазе у широком луку.) Када се у Вечном граду игра дерби између Роме и Лација, зна се где је коме место – десничари, наиме, листом навијају за Лацио, док Рома важи за клуб „народних маса”. Али, кад је Фиорентина, чији навијачи такође важе за левичаре, испала из прве лиге, цела Тоскана се дигла на ноге. Тада су се први пут „леви” и „десни” ујединили да клуб из свог града врате у прву лигу.

Ови примери најбоље говоре о односу између присталица различитих политичких опција, потомцима фашиста, монархиста и комуниста у Италији и о њиховом односу према националном помирењу. Јер, ма колико их делили порекло, економски положај, убеђења и страначка припадност, чини се да је код Италијана сазрела свест о потреби да живе и раде заједно, а да поделе из прошлости решавају мирно.

– Помирење не мора да значи успостављање љубави и потпуно превазилажење несугласица. Оно има ограничену ноту и наглашава потребу општења са неистомишљеницима, односно потребу да се они пре свега гледају као људи, а не као припадници неке политичке опције. Мислим да се то лепо може видети на примеру Италије. Јер, Италијани су успели да „каналишу поделе”. Они и даље воде жучне расправе у парламенту, институцијама, на јавним местима, али се знају границе преко којих се не сме прећи и правила којих се, као грађани озбиљне државе сви морају придржавати – истиче историчар Светислав Сретеновић, научни сарадник Института за савремену историју у Београду.

(/slika2)Наравно, то не значи да више нема искакања, сукоба чији узрок лежи у ранијим поделама, нити екстремних покрета, али се чини да су се и „леви” и „десни” ујединили око основних државних интереса и почели одговорно да се понашају. Иначе, историчари сматрају да се пад Берлинског зида знатно одразио и на прилике у западним земљама, посебно у Италији и Француској, а то је утицало и на тамошњу политичку сцену.

– Распад источног блока довео је до слабљења, а потом и распада Комунистичке партије у Италији, која је раније била веома утицајна и на изборима освајала и до 30 одсто гласова. Али, занимљиво је да сусе и њихови важнипротивници – Демохришћанска и Социјалистичкастранка – распали убрзо после пада Берлинског зида. Политичку сцену Италије данас одликује уситњеност и шароликост партија, које се често мењају на изборима. И даље, међутим, постоји подела на „десне” и „леве”, а савези међу њима се ретко праве – каже Сретеновић, који је докторирао на Универзитету у Фиренци.

Неке од тих странака могле би се описати и као екстремне попут Лиге за север која инсистира на већем осамостаљивању севера земље, или партије Ђанфранка Финија која има јак национални призвук. Све оне су, међутим, део система и понашају се у складу са његовим правилима. Десничаре, нарочито премијера Силвија Берлусконија карактерише и популизам, па се често они, а не левица (која је имала лоше економске резултате), представљају као заштитници нижих слојева. Странака које отворено величају фашизам нема, што не значи да то неки прикривено не раде. У Италији су веома утицајни и синдикати, чије вође важе за левичаре, али и црква која ипак на политику мање утиче него раније. Италијанска одлика је и пренаглашени регионализам, који често прате (не)скривени захтеви за осамостаљивање. Када је реч о односу према прошлости, запажа се покретање тема које су дуго биле табу.

– Нестанак јаке КП довео је до преиспитивањаидентитета који је грађен на покрету отпора. Јер, док је раније он био представљан као свенародни отпор против фашизмаи нацизма, неки аутори сад говоре и о грађанском рату, вођеном после 1943. Други табу о коме се проговорило је протеривање Италијана из Истре, Кварнера и Далмације, као и чињеницео „фојбама” (јамама) у које су многи од њих бацани. Тако је, у месту Басовица на италијанско-словеначкој граници направљен меморијални центар посвећен тим жртвама. Процене о броју жртава су различите и иду од неколико десетина хиљададо 350.000 протераних и од неколико хиљада до 100.000 убијених – наглашава Сретеновић.

Недавно је, у спомен на ове жртве установљен и нови државни празник – Дан сећања, који се обележава 10. фебруара. Али, све то се не ради из жеље за осветом или новим разграничавањем, већ из процене да је знање о прошлости неопходно да би се успоставио дијалог, одала пошта жртвама и чула истина о минулим догађајима. Исто важи и за наслеђе из доба фашизма. Све што је тада створено, а може и даље да послужи, попут стадиона у Риму са монументалним фигурама личности из антике, или римског предграђа „Еур”, Мусолинијевог архитектонског чуда, сачувано је и то не из жеље да се фашизам представи позитивно, већ из процене да не треба дирати нешто што се у друге сврхе може искористити. Јер, места где су некада држани слетови могу лепо послужити за утакмице...

-----------------------------------------------------------

Однос према наслеђу

Поједина спомен-обележја из времена фашизма, нарочито гробља убијених војника, до данас су сачувана и одржавана. То се не доживљава као величање тог покрета и његових идеја, већ као потреба да се породицама омогући успомена на све жртве рата. Осим тога постоји убеђење да сваки споменик говори о времену и људима који су га подигли и да их, као такве, не треба дирати. Дешавало се да на ова места буду положени и венци, али то никада није рађено у име државе. Ако би тако нешто учинио неки десничарски политичар (обично док је у опозицији), то је тумачено као његов лични чин.

Иначе, занимљив је и однос појединих, данас актуелних политичара према фашизму. Наиме, док су били млађи и у опозицији умели су да се позитивно изјашњавају према Мусолинију, релативизују његове жртве, па и да своје странке доживљавају као наследнике његове идеологије. Када би дошли на власт, међутим, постајали би умеренији, направили отклон према фашистичком покрету и говорили да ту епоху треба препустити историчарима.