Златан занат са оштром конкуренцијом

Био је то незабележен случај у бурној историји Гардијског пука „Прва пролетерска” утабореног у Топчидеру, у негдашњој касарни Краљеве гарде, а збио се у јесен 1970. године. Јер, млади војник је по одслужењу војног рока покушао да напусти касарну недолично одевен, у изношеној мајици, кратким панталонама и са сандалама на ногама. Дежурни официр, поштујући правила службе ЈНА, није му допустио да такав напусти јединицу па је „дослужио” у касарни и наредна два дана! Чудно је било што је инаџија био Београђанин са Бановог брда, а становао је код Хиподрома, петстотинак метара од гардијског табора, па је овај догађај постао занимљив и са безбедносног, и са психолошког становишта!

Из расправе која је уследила дознало се да је просечан грађанин тада „на лагеру” имао једно одело које је обично навлачио три пута у животу: при демобилисању, на венчању и кад га у њега упакују пре него што га положе у ковчег. Јер, то је било време када су одела била папрено скупа (шила су се од егзотичних материјала тканих од вуне, памука или лана) па су зато купована на дванаестомесечни кредит. Конфекцијска одела морала су и „на дораду”, на ојачавање шавова, уклањање манжетни, сужавање, скраћивање, продужавање или замену дугмади на шлицу... што су били послови за комшијске шнајдере којима је поверавана и замена одрпане поставе, редовно пеглање, повремено крпљење и спорадично „превртање”.

Млади су тада припремани за самосталан живот и оном мудрошћу која их је заувек подсећала да нема тако одрпане кошуље а да је неко не би бацио на своја леђа... што је посредно допринело опстанку кројачког еснафа.

Немуште поруке

Био је то златан занат са оштром, али не тако суровом конкуренцијом. Ако би шнајдер пожелео да привуче муштерију, гледао је да се на видном месту нађе америчка „сингер” или немачка „паф” шиваћа машина јер су носиле поруку о традицији и квалитету, а ако се рекламирао спремношћу да прихвати и нове модне трендове, користио је „Багатову”, која се склапала у Задру (одмах до творнице пића „Мараска”). Старославни мајстори су се по радњи врзмали зализани, у оделима, са снежнобелом кошуљом, уз обавезну кравату и змијолики кројачки сантиметар око врата, свима препознатљивим обележјем еснафа, а модернисти рашчупани, у фармеркама и уским шареним мајицама. Тако су слали поруке, по томе их је клијентела и бирала.

Најугледнији београдски шнајдер држао је кројачки салон крај улаза у хотел „Мажестик”. Шапутало се да је његова радња опслуживала и дворове – пре рата Стари, а после рата Бели. Рашчула се и по томе што никад и нигде није истицала ценовник, што је била немушта порука пробранима који нису морали да брину о новцу! И док је сиротиња куповала такозване енглеске штофове испод руке у Балканској улици, у овој радњи су са нескривеним поносом муштеријама нудили квалитетније, изаткане у Лесковцу, „српском Манчестеру”. Лесковачку фабрику је 1964. године покушавао да приватизује (будзашто купи) Стјепан Месић, који је са саучесницима то и одробијао, па се благовремено самопрогласио за „првог хрватског дисидента” (али је боље упамћен као последњи председник Председништва несрећне Југе).

„Брендирање”

Београдски кројачи почели су да одумиру оног часа када се појавила гардероба, чак и одела, с етикетом пришивеном са спољне стране! А, ако је купцима постало важније ко, а не шта је и како произвео, била је то тужна порука о коначном нестанку још једног уметничког заната. То се наслутило још ономад, кад је у занатским школама укинут кројачки смер, мада у граду још постоје две текстилне школе које оспособљавају кадрове „за менаџмент”, а не за занат, па су будући шнајдери своје скромно знање почели да стичу на „убрзаним курсевима кројења и шивења”.

О томе је причао Слободан Панић, стари шнајдерски вук са радњицом у Земуну, који је свршио трговачку школу, а кројачки занат изучавао од своје дванаесте године радећи код рођеног оца, мајстор-Чедомира.

– Мени за петнаестак година, колико овде држим радњу, није дошло ниједно дете да ме пита да ли може да шегртује – уздахнуо је тихо. – А кад је мој отац пекао занат био је заправо газдин слуга радећи му по кући, у штали, подруму и авлији читав дан, па ако уграби мало времена и у радионици, иако је деда за њега плаћао „школарину” од пет метара дрва и две товљене свиње годишње... али нису одустајали!

И држава се уротила против еснафа!

– Када ми дође супруга или неко од деце да припомогну, може – то се подразумева, али ако би ми у радњи затекли чак и рођеног унука, наплаћао бих се казни дебело. А шта би тек било да наиђу на шегрта, не смем ни да пoмислим...

Иначе, у време кризе шио је по седам кошуља дневно и истог тог дана раскрчмио у радњама предузећа „Комисион”, па замало да шнајдерски занат замени производњом, али му закон и чиновништво ни то нису допустили.

Још гаји наду да ће га радња надживети, да ће због традиције неко од потомака кренути истом стазом... па шта му бог да.