Авдејевка – градић којег више нема

Специјално за „Политику”
Авдејевка – Све до Мајданског преврата 2013. Авдејевка је била за украјинске прилике перспективно место за живот. Провинцијски градић с неких 30.000 становника представљао је „спутњик” (сателит) Доњецка, по стандарду и развоју првог града Украјине. У коксари је обрађиван угаљ ископан у оближњим рудницима, а радило је и неколико фабрика грађевинског материјала, за којим је тада постојала велика тражња у Доњецку. Привреда је становницима Авдејевке обезбеђивала солидан стандард све до пре десетак година.

Украјинска армија у великом продору ка Доњецку у лето 2014. заузима Авдејевку. Игор Стрелков, први командант побуњеника у Донбасу, у то време именован за министра одбране ДНР, потписао је наредбу о напуштању Доњецка, на сличан начин како је месец дана раније предао Славјанск, Краматорск, Бахмут и Константиновку. Међутим, генерал Владимир Антјофејев, тадашњи потпредседник Владе ДНР, поништио је ово контроверзно наређење и Стрелкова заувек отерао из Доњецка. Побуњеницима је пошло за руком да се прегрупишу и избаце украјинску војску из предграђа Доњецка, а крајем септембра у Иловајску разбијају и опкољавају велику групу украјинских војника. Украјинске жртве у бици за Иловајск премашиле су тада 1.000 војника.

Рат је настављен све до фебруара 2015, када се Минским споразумом грађански рат у Донбасу замрзава. Авдејевка остаје најистуренија тачка украјинских снага према Доњецку. Тиме ће, нажалост, бити одређена њена трагична судбина. У периоду од седам година, ни рата, ни мира, становништво се преполовило, али је живот у граду текао нормално. Знајући да ће у случају обнове конфликта побуњеници и њихови покровитељи из Русије вероватно свој главни удар усмерити на Авдејевку, украјинска армија гради густу мрежу избетонираних ровова и подземних утврђења. Војници с којима сам разговарао крајем 2022. причали су ми да је реч о специјалној маси патентираној у време СССР-а и да су им украјински војници које су заробили у борбама сведочили да док су Руси тукли „градом” по крову бункера они унутра су „пили чај да се не затресе шоља из које су пили”. До рата је Авдејевка представљала и железничко чвориште, па су украјински војници у своја бетонска утврђења убацивали и вагоне који су им на првој линији обезбеђивали комфор као да се налазе у касарни.

Кад је рат ескалирао у фебруару 2022, овог пута уз непосредно учешће Русије, главни удар на Донбас није био ка снажно брањеној и утврђеној Авдејевки, већ према Волновахи и Мариупољу. У мају 2022. објављено је да су председник РФ Владимир Путин и министар одбране Сергеј Шојгу закључили да Авдејевку не треба заузети на јуриш, већ је стратешки окружити. Све до јесени прошле године Русима то није пошло за руком.

Људи с којима сам током 2022. и прве половине 2023. разговарао у Доњецку, укључујући и локалне бирократе и функционере, страховали су да из правца Авдејевке Украјинци могу покушати јуриш на Доњецк и Горловку да би упадом у та два града, који су симбол побуне, сломили морал војске на фронту. Након референдума у јесен 2022, којем је претходила руска септембарска катастрофа у Харковској области, овај страх је прерастао у праву психозу, па бирократе и чиновници у то време почињу да користе годишњи одмор, одлазе у посету рођацима у Москву, на вансезонски одмор у Турску и на Крим. Ипак, војници на фронту, потпуно уверени у себе, нису паничили. Напротив, морал им је био на високом нивоу. Без обзира на потешкоће на бојишту и проблеме у снабдевању, нису сумњали у своју коначну победу.

Крајем септембра 2022. посетио сам у Авдејевки минобацачко одељење командира „Борисовича”. На моје питање могу ли Украјинци да пробију њихову линију и уђу у град кроз смех су одговорили: „Брате Србине, јеси ли ти нормалан?” Веселу дружину командира „Борисовича”, у којој су се борили искључиво локални „обични” момци, предратни рудари, електричари, грађевинци, таксисти и један професор енглеског језика, посетио сам и у децембру 2022, кад је психоза међу бирократама у Доњецку већ била попустила. Дочекали су ме једнако срдачно као и у септембру, речима: „Јесмо ли ти казали да треба да слушаш нас на првој линији, а не те кукавице у позадини?”

У моменту када захваљујући пошиљкама артиљеријских пројектила из Северне Кореје Руси решавају проблем дефицита и потпуно модернизују арсенал совјетских авио-бомби ФАБ 250/500/1500, у јесен прошле године крећу у јуриш. Последњих недеља сукоба дневно је бацано више од 50 ФАБ-ова, који су уз стотине артиљеријских пројектила у истом временском року довели до стопроцентног уништења стамбеног фонда. Данас у Авдејевки више не постоји ниједна зграда коју је могуће обновити.

Прве процене у Мариупољу биле су да је бесповратно уништено око две трећине зграда и кућа. Ове проценат је донекле коригован и смањен, јер је првобитно отписане зграде у центру града изграђене у епохи Стаљина ипак имало смисла обнављати (с изузетком оних на које су бачене авио-бомба). За разлику од Мариупоља и Волновахе, донекле и Бахмута, где су украјинске снаге без већих борби напуштале села и приградска насеља и одбрану концентрисале у градском језгру, у Авдејевки се борба водила за сваку кућу, шталу, зграду, вишеспратницу, укључујући и оне на периферији.

Украјинске снаге одбачене су на око осам километара од Авдејевке и њихове могућности да гранатирају и угрозе градско језгро Доњецка сада су знатно мање него раније. Међутим, опасност од дронова у Авдејевки и околини је толика да су ми моји пратиоци из батаљона „Свети Архангел Михаило” дали мање од три минута за фотографисање на улазу у град, на истом месту где се крајем децембра фотографисао Володимир Зеленски. Заустављања дужа од три минута не долазе у обзир, а због дронова у ваздуху, регистрованих специјалним уређајем, у два наврата смо морали да скренемо с пута. Једном смо се сакрили у порушеној котларници, други пут под крошњом дрвета.

Поред невиђеног тоталног уништења, најснажнији утисак оставља призор рушевина Авдејевке у којима и даље живи око 1.000 предратних становника. Четрдесетогодишњи Николај с мајком и 12 комшија живи у подруму порушене зграде, неколико стотина метара удаљене од места на којем је била њихова породична кућа. Наводи да су одбили евакуацију у колективни смештај у Јасиновати, око 30 километара од Авдејевке. На моје питање зашто, каже: „Куда ћу? Све ми је изгорело у стану, и новац, и документа и одећа... У ово у чему ме видиш био сам обучен и тада кад је избио пожар у којем је изгорела наша кућа.” Ипак, како каже, његова супруга је отишла у Јасиновату, где су услови пристојни, има хране и одеће. С Александром и мајком су и њихова два пса, којима руски војници повремено доносе и посебну храну. Организовати снабдевање за цивиле који упорно одбијају да се евакуишу из рушевина Авдејевке посебан је изазов, јер украјински дронови циљају све што се креће, не разликујући војску од волонтера и хуманитарних радника.

Комшије у подруму, где живи и неколико тинејџера, нису расположене за разговор, уз образложење да су им блиски рођаци у Украјини. Недалеко од овог подрума налази се Храм Свете Марије Магдалене, једино здање у Авдејевки које је остало углавном цело. „Божје чудо”, како тврди црквењак Александар, или је храм од погодака најразорнијих пројектила сачувало то што је ипак на чистини, неколико стотина метара удаљен од првих стамбених зграда? Александар је остао уз храм и након што је отишао његов старешина. Наводи да су гранате пале на звоник, у црквену порту и показује дубоки кратер. Пратећи ме, на крају је уз осмех изустио: „Поздрави ми браћу Србе.”