Avdejevka – gradić kojeg više nema

Specijalno za „Politiku”
Avdejevka – Sve do Majdanskog prevrata 2013. Avdejevka je bila za ukrajinske prilike perspektivno mesto za život. Provincijski gradić s nekih 30.000 stanovnika predstavljao je „sputnjik” (satelit) Donjecka, po standardu i razvoju prvog grada Ukrajine. U koksari je obrađivan ugalj iskopan u obližnjim rudnicima, a radilo je i nekoliko fabrika građevinskog materijala, za kojim je tada postojala velika tražnja u Donjecku. Privreda je stanovnicima Avdejevke obezbeđivala solidan standard sve do pre desetak godina.

Ukrajinska armija u velikom prodoru ka Donjecku u leto 2014. zauzima Avdejevku. Igor Strelkov, prvi komandant pobunjenika u Donbasu, u to vreme imenovan za ministra odbrane DNR, potpisao je naredbu o napuštanju Donjecka, na sličan način kako je mesec dana ranije predao Slavjansk, Kramatorsk, Bahmut i Konstantinovku. Međutim, general Vladimir Antjofejev, tadašnji potpredsednik Vlade DNR, poništio je ovo kontroverzno naređenje i Strelkova zauvek oterao iz Donjecka. Pobunjenicima je pošlo za rukom da se pregrupišu i izbace ukrajinsku vojsku iz predgrađa Donjecka, a krajem septembra u Ilovajsku razbijaju i opkoljavaju veliku grupu ukrajinskih vojnika. Ukrajinske žrtve u bici za Ilovajsk premašile su tada 1.000 vojnika.

Rat je nastavljen sve do februara 2015, kada se Minskim sporazumom građanski rat u Donbasu zamrzava. Avdejevka ostaje najisturenija tačka ukrajinskih snaga prema Donjecku. Time će, nažalost, biti određena njena tragična sudbina. U periodu od sedam godina, ni rata, ni mira, stanovništvo se prepolovilo, ali je život u gradu tekao normalno. Znajući da će u slučaju obnove konflikta pobunjenici i njihovi pokrovitelji iz Rusije verovatno svoj glavni udar usmeriti na Avdejevku, ukrajinska armija gradi gustu mrežu izbetoniranih rovova i podzemnih utvrđenja. Vojnici s kojima sam razgovarao krajem 2022. pričali su mi da je reč o specijalnoj masi patentiranoj u vreme SSSR-a i da su im ukrajinski vojnici koje su zarobili u borbama svedočili da dok su Rusi tukli „gradom” po krovu bunkera oni unutra su „pili čaj da se ne zatrese šolja iz koje su pili”. Do rata je Avdejevka predstavljala i železničko čvorište, pa su ukrajinski vojnici u svoja betonska utvrđenja ubacivali i vagone koji su im na prvoj liniji obezbeđivali komfor kao da se nalaze u kasarni.

Kad je rat eskalirao u februaru 2022, ovog puta uz neposredno učešće Rusije, glavni udar na Donbas nije bio ka snažno branjenoj i utvrđenoj Avdejevki, već prema Volnovahi i Mariupolju. U maju 2022. objavljeno je da su predsednik RF Vladimir Putin i ministar odbrane Sergej Šojgu zaključili da Avdejevku ne treba zauzeti na juriš, već je strateški okružiti. Sve do jeseni prošle godine Rusima to nije pošlo za rukom.

Ljudi s kojima sam tokom 2022. i prve polovine 2023. razgovarao u Donjecku, uključujući i lokalne birokrate i funkcionere, strahovali su da iz pravca Avdejevke Ukrajinci mogu pokušati juriš na Donjeck i Gorlovku da bi upadom u ta dva grada, koji su simbol pobune, slomili moral vojske na frontu. Nakon referenduma u jesen 2022, kojem je prethodila ruska septembarska katastrofa u Harkovskoj oblasti, ovaj strah je prerastao u pravu psihozu, pa birokrate i činovnici u to vreme počinju da koriste godišnji odmor, odlaze u posetu rođacima u Moskvu, na vansezonski odmor u Tursku i na Krim. Ipak, vojnici na frontu, potpuno uvereni u sebe, nisu paničili. Naprotiv, moral im je bio na visokom nivou. Bez obzira na poteškoće na bojištu i probleme u snabdevanju, nisu sumnjali u svoju konačnu pobedu.

Krajem septembra 2022. posetio sam u Avdejevki minobacačko odeljenje komandira „Borisoviča”. Na moje pitanje mogu li Ukrajinci da probiju njihovu liniju i uđu u grad kroz smeh su odgovorili: „Brate Srbine, jesi li ti normalan?” Veselu družinu komandira „Borisoviča”, u kojoj su se borili isključivo lokalni „obični” momci, predratni rudari, električari, građevinci, taksisti i jedan profesor engleskog jezika, posetio sam i u decembru 2022, kad je psihoza među birokratama u Donjecku već bila popustila. Dočekali su me jednako srdačno kao i u septembru, rečima: „Jesmo li ti kazali da treba da slušaš nas na prvoj liniji, a ne te kukavice u pozadini?”

U momentu kada zahvaljujući pošiljkama artiljerijskih projektila iz Severne Koreje Rusi rešavaju problem deficita i potpuno modernizuju arsenal sovjetskih avio-bombi FAB 250/500/1500, u jesen prošle godine kreću u juriš. Poslednjih nedelja sukoba dnevno je bacano više od 50 FAB-ova, koji su uz stotine artiljerijskih projektila u istom vremenskom roku doveli do stoprocentnog uništenja stambenog fonda. Danas u Avdejevki više ne postoji nijedna zgrada koju je moguće obnoviti.

Prve procene u Mariupolju bile su da je bespovratno uništeno oko dve trećine zgrada i kuća. Ove procenat je donekle korigovan i smanjen, jer je prvobitno otpisane zgrade u centru grada izgrađene u epohi Staljina ipak imalo smisla obnavljati (s izuzetkom onih na koje su bačene avio-bomba). Za razliku od Mariupolja i Volnovahe, donekle i Bahmuta, gde su ukrajinske snage bez većih borbi napuštale sela i prigradska naselja i odbranu koncentrisale u gradskom jezgru, u Avdejevki se borba vodila za svaku kuću, štalu, zgradu, višespratnicu, uključujući i one na periferiji.

Ukrajinske snage odbačene su na oko osam kilometara od Avdejevke i njihove mogućnosti da granatiraju i ugroze gradsko jezgro Donjecka sada su znatno manje nego ranije. Međutim, opasnost od dronova u Avdejevki i okolini je tolika da su mi moji pratioci iz bataljona „Sveti Arhangel Mihailo” dali manje od tri minuta za fotografisanje na ulazu u grad, na istom mestu gde se krajem decembra fotografisao Volodimir Zelenski. Zaustavljanja duža od tri minuta ne dolaze u obzir, a zbog dronova u vazduhu, registrovanih specijalnim uređajem, u dva navrata smo morali da skrenemo s puta. Jednom smo se sakrili u porušenoj kotlarnici, drugi put pod krošnjom drveta.

Pored neviđenog totalnog uništenja, najsnažniji utisak ostavlja prizor ruševina Avdejevke u kojima i dalje živi oko 1.000 predratnih stanovnika. Četrdesetogodišnji Nikolaj s majkom i 12 komšija živi u podrumu porušene zgrade, nekoliko stotina metara udaljene od mesta na kojem je bila njihova porodična kuća. Navodi da su odbili evakuaciju u kolektivni smeštaj u Jasinovati, oko 30 kilometara od Avdejevke. Na moje pitanje zašto, kaže: „Kuda ću? Sve mi je izgorelo u stanu, i novac, i dokumenta i odeća... U ovo u čemu me vidiš bio sam obučen i tada kad je izbio požar u kojem je izgorela naša kuća.” Ipak, kako kaže, njegova supruga je otišla u Jasinovatu, gde su uslovi pristojni, ima hrane i odeće. S Aleksandrom i majkom su i njihova dva psa, kojima ruski vojnici povremeno donose i posebnu hranu. Organizovati snabdevanje za civile koji uporno odbijaju da se evakuišu iz ruševina Avdejevke poseban je izazov, jer ukrajinski dronovi ciljaju sve što se kreće, ne razlikujući vojsku od volontera i humanitarnih radnika.

Komšije u podrumu, gde živi i nekoliko tinejdžera, nisu raspoložene za razgovor, uz obrazloženje da su im bliski rođaci u Ukrajini. Nedaleko od ovog podruma nalazi se Hram Svete Marije Magdalene, jedino zdanje u Avdejevki koje je ostalo uglavnom celo. „Božje čudo”, kako tvrdi crkvenjak Aleksandar, ili je hram od pogodaka najrazornijih projektila sačuvalo to što je ipak na čistini, nekoliko stotina metara udaljen od prvih stambenih zgrada? Aleksandar je ostao uz hram i nakon što je otišao njegov starešina. Navodi da su granate pale na zvonik, u crkvenu portu i pokazuje duboki krater. Prateći me, na kraju je uz osmeh izustio: „Pozdravi mi braću Srbe.”