Држава није дужна да врати гаранцију

Уговор о концесији са „Алпином-Пор“ поново је у жижи интересовања јавности после захтева тог аустријског конзорцијума да им, поводом одлуке о одустајању од концесионог уговора за изградњу аутопута Хоргош–Пожега, буду враћене банкарске гаранције и надокнађени трошкови припреме за реализацију уговора.

Влада Србије, према сазнањима Танјуга, ових дана неће да се бави тим питањем, а стручњаци указују да држава није обавезна да врати банкарске гаранције.

Пошто конзорцијум „Алпина-Пор“ није испоштовао уговор о изградњи аутопута Хоргош–Пожега нити њиме предвиђене рокове, у складу са тим уговор треба да буде раскинут без обавезе враћања гаранције у износу од десет милиона евра бившем концесионару, у више наврата оценили су економски стручњаци.

Представници власти, с друге стране, наглашавају да би враћање гаранције много мање коштало Србију него покретање судских поступака и арбитража пред међународним судовима, као и чекање да се тај спор оконча.

Држава Србија споразумно је пре неколико месеци раскинула уговор о концесији са конзорцијумом „Алпина-Пор“ за изградњу аутопута Хоргош–Пожега.

Стручњаци наводе да у принципу, споразумни раскиди подразумевају међусобно ослобађање од свих преузетих обавеза, па и оних по издатим банкарским гаранцијама и подсећају да су, према Огласу о јавном тендеру, учесници били дужни да доставе банкарску гаранцију у износу од 40 милиона евра на име самог учешћа.

По условима тендера, концесионар је био дужан да достави гаранцију за обезбеђење средстава, односно 10 одсто од предрачунске вредности инвестиције, рекао је раније за Танјуг економиста Драган Костић.

Ту су још гаранција за добро извршење посла (10 одсто од ПВИ), гаранција на име одговорности (пет одсто од ПВИ) и гарантни депозит, при чему предрачунска вредност инвестиције износи преко милијарду евра, напомиње он.

Костић сматра да ако смо као држава у праву и ако је концесионар поставио додатне услове да би ушао у посао „онда нико нема право и основа да се одрекне новца од гаранција“.

Саветник за страна улагања Махмут Бушатлија подсећа да је проблем са банкарским гаранцијама лако могао да се избегне да је на време држава као гаранцију тражила огромну суму новца. „Колико знам, предвиђена је гаранција на око 170 милиона евра, а од тога је добијено само 10 милиона евра“, наводи Бушатлија и додаје да је „држава у рукама имала прописну гаранцију на сто милиона или преко сто милиона евра, онда је она могла да диктира све почев од тога на који начин ће се радити и на који начин ће се разићи уговорне стране“.

Према његовим речима, све што се радило око концесије од самог почетка па све до сада, органи гоњења требало би детаљно да испитају јер и поред очигледног кршења уговорних обавеза од стране концесионара није одлучено да се Уговор раскине и тражи наплата свих банкарских гаранција. „Чињеница да никад није приказан цео Уговор са образложењем да је то тајна, а нормално је да не сме да буде тајни у јавним радовима. У области снабдевања војске или полиције оружјем, нормално је да има таквих тајни, али не можете у јавним радовима имати тајне делове уговора“, рекао је он.

Према његовим речима, друга контроверза која је врло озбиљна и којом јавност треба да се „позабави” јесте могуће укључивање и Комисије за јавне набавке у цео процес, односно тражење њеног мишљења да ли да се „Алпини“ уступи да гради део те деонице. „Тендер за концесионара не може се никаквим аутоматизмом претворити у тендер за извођаче радова. Концесионар и извођач радова немају ништа заједничко. Према томе, то се не може никаквим аутоматизмом пребацити, и ако то комисија за Јавне набавке уради она ће прекршити не само све законске норме, већ и норме које у нормалном тржишном друштву морају да се поштују“, оценио је Бушатлија.

Подсетимо, када је реч о банкарским гаранцијама претходно је било уговорено достављање три врсте банкарских гаранција, међу којима су и гаранције да је обезбеђено финансирање пројекта изградње, као и гаранција о добром извршењу посла, тако да је гаранцијама требало покрити половину укупне инвестиције вредне 1,1 милијарду евра.

Међутим, у уговору који је стављен на сајт Владе стоји да је прва гаранција смањена на десет милиона евра, уместо да буде десет одсто од укупне вредности посла.

Смањена је такође и друга гаранција на извршење одређеног дела посла, али никад није објављено на који део посла се та гаранција односила.

Национални савет за инфраструктуру одлучио је 15. јула да Уговор о концесији за изградњу аутопута Хоргош–Пожега са конзорцијумом „Алпина-Пор“ не ступи на снагу.

Тај савет је саопштио да додатни услови концесионара битно мењају основни уговор, чиме се суштински трошак преноси са концесионара на државу Србију, и да ти захтеви нису у интересу Србије и њених грађана, па нема основа да тај уговор ступи на снагу.

Концесионар „Алпина-Пор“ тражио је, између осталог, додатне гаранције од државе Србије за фреквенцију саобраћаја у вредности већој од 200 милиона евра, продужетак рока за изградњу аутопута Хоргош–Пожега за четири године, као и продужетак концесије са 25 на 30 година.