Сећање на школско доба

Сигурно је да не бих ово написао да недавно није одржана свечаност поводом издавања марке Поште Србије, посвећене стогодишњици Радио Београда. Сетих се радости коју смо ми осећали кад се поводом истог јубилеја – 100 година гимназије у нашем родном граду – појавила у издању Поште СРЈ марка с ликом пљеваљске гимназије (2001), рад академскe сликаркe Марине Калезић.

Основана је 1901. године, као Српска гимназија, у тамном вилајету двоструког робовања, турског и аустроугарског. У таквом амбијенту отварала се гимназија, захваљујући ангажовању црквено-школске општине и непротивљењу турских власти, а највише упорним захтевима и тежњи српског народа. Уз помоћ угледних и имућних српских породица (Шећеровића, Ђенисијевића, Бајића, Живковића, Јанићијевића), а пре свега Краљевине Србије, која је почетком 20. века отворила четири српске гимназије (у Битољу, Скопљу, Солуну и Пљевљима), Пљевља ће постати центар образовања и културе Старе Рашке.

Гимназија је у завичају била моја „комшиница” у Тршовој улици број 27 и увек буди драге успомене, па и сада када не живим на старој адреси. Дуже од пола века, генерација мојих матураната 1966/67 окупља се на сваких пет година. Посебно су за гимназију везани они из генерације који су у њој провели и ђачки, а неки и читав радни век. Од клупе до катедре ишли су: Радмила Аранитовић, Радинка Рада Јовић Боровић, Радоје Жугић. Љиља Г. Зуковић Пипер, Радош Зуковић, Хајро Кујунџић, Радомир Лончаревић, Ангелина Марић, Мехмедалија Манововић, Фадил Хаџалић, Нефа Хаџалић, Човић Л. Миодраг Миде, Славко М. Шепић. Неки од њих провешће ту годину, две, а неки и читав радни век, као Ана Марић, Радош Зуковић, Миодраг Човић.

Доста ученика других генерација долазило је и до директора гимназије. После прерано преминулог првог директора, професора Танасија Пејатовића (1875–1903) на место директора долазили су професори из разних градова, а после Другог светског рата то су углавном били њени ђаци: Илија Лопушина, Јован Петровић, Радисав Џуверовић, Јован Јоцо Лаушевић, Драгоје Кнежевић, Драган Зуковић, Љиљана Бајчетић и ове 2024. професор књижевности Бојана Љ. Боровић Грујић.

Свака генерација ове школе дала је успешне просветаре по целој некадашњој Југославији, у гимназијама, на факултетима Београда, Новог Сада, Крагујевца, Краљева, Сарајева, Подгорице, Скопља...

Пљеваљска гимназија изнедрила је и три редовна члана САНУ: врхунског педијатра, човека универзалних знања др Уроша С. Ружичића, чија је књига „Ви и ваше одојче” имала више од 20 издања, лекара др Радоја Б. Чоловића и Славенка Г. Терзића, историчара и некадашњег амбасадора Србије у Русији.

Крајем шездесетих година прошлог века гимназија добија име свог првог и најмлађег директора Танасија Пејатовића, најбољег ученика и сарадника Јована Цвијића, које носи и данас.

И сви ми који смо прошли њеним учионицама стали смо у једну поштанску марку, која је раритет, не само филателиста. Хвала јој.

Војкан Т. Бојовић,
Београд