Да се јунаштво и родољубље не забораве

Краљево – „Пролеће сваком доноси радост, а мени већ 25 година велику тугу и бол без заборава. Драги моји, од зликоваца сте бранили животима свој дом, јеку звона косовских светиња и огњишта српске колевке. Нека вас отаџбина сачува од заборава. Горане, данас би славили твој 51. рођендан, некада најсрећнији, а већ 24 године најтужнији дан. Нека вас анђели чувају.”

Овим речима Нада Милић је, посредством медија, обавестила јавност да ће 6. априла својим синовима и супругу, на новом гробљу у Краљеву, давати помен. У кратком разговору је казала: „Ето, да се не заборави.” Она неколико минулих година живи у Краљеву. Самује са сликама, одликовањима, трофејима, униформама и другим драгим предметима и успоменама преосталим од синова и супруга. Јер њену породицу је уништио рат, покосила туга... За нешто више од једне деценије четири смрти које су долазиле у њен дом и понавља: „Некако све у пролеће, у време кад све расте и буја.”

Иначе, Милићи су стара, часна и патриотска породица са Космета, живели су у Косовској Митровици, па у Приштини. Супруг Драгољуб је ишао за послом, радио у полицији, док је Нада била службеник у општинској администрацији и приштинској „Електродистрибуцији”. Имали су срећан брак, 3. априла 1973. родио им се син Горан, а наредне године су добили близанце Срђана и Бобана. Сви су били добра деца, добри ђаци. Горан је завршио Економски факултет у Нишу и запослио се на царини, а Срђан и Бобан београдску војну гимназију. Њих двојица близанаца, снажни и високи, скоро двометраши, били су и узорни спортисти. Бобан је завршио Војну академију – одсек копнене војске – и стекао чин поручника. Срђан је са академије отишао на једногодишњу дообуку за артиљерца, био је подофицир, а касније унапређиван све до чина потпоручника. И обојица су желели, тражили чак ургенцијама, службу близу родног краја на КиМ. Тако су се тамо и вратили, Срђан је био подофицир у 125. бригади копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан официр у 52. батаљону војне полиције у Приштини.

Несрећа је дошла крајем деведесетих, када албански терористи крећу у нападе на српске куће, када из заседа убијају, отимају грађане, полицајце, војнике... Тако су и под војни џип у месту Томислав код Србице поставили мину од које су, тог 31. марта 1999, погинула тројица војника, а Срђан је са тешким повредама пребачен на Војномедицинску академију. Лекари су све покушали, али није помогло. Преминуо је 4. априла у 26. години. Посебно је за њим туговао његов брат близанац Бобан. После прве суботе и изласка на гробље, ипак се вратио својој јединици. Сукоб се разбуктао, још су јачи напади албанских сепаратиста, даноноћно траје бомбардовање авијације НАТО-а. И само десет дана после братовљеве смрти, 14. априла 1999, у месту Волујак код Ђаковице, две ракете снага НАТО-а, навођене на топлотни извор, погодиле су оклопно возило. Све је претворено у огањ и пепео и тако гине и Бобан Милић са седморицом сабораца.

Половином јуна те године несрећна породица Милић се сели у Краљево, али Драгољуб остаје на Космету, бори се на Кошарама са саборцима својих синова.

– Таман када је нашим херојима истекла година – причала нам је Нада – опет у пролеће, 13. маја 2000. ујутро, у кревету сам затекла беживотно тело и трећег нашег сина Горана. Ништа на то није указивало, те ноћи је излазио у град. Ето, препукло му је срце, од туге.

И ту није крај несрећи ове породице. После вечерње шетње, 8. априла, 2011, изненада је позлило и Драгољубу. Преминуо је, а није боловао. Био је здрав, физички активан као дугогодишњи полицајац и џудиста, била му је 61. година, али је опет живот прекинула превелика туга.

Нада обилази гробове свих њених укућана који су сахрањени на краљевачком гробљу. Једна улица у овом граду носи име њених јунака близанаца, а у северном делу Косовске Митровице подигнута је спомен-плоча свој тројици њених и Драгољубових синова. Споменице палим борцима у одбрани отаџбине, које су се постхумно додељивале пре осам деценија, држава Србија увела је поново, а прва признања уручена су за Бобана и Срђана Милића. Примила их је почетком јуна 2023. у Краљеву њихова мајка Нада. На споменицама пише „Захвална отаџбина”.