Da se junaštvo i rodoljublje ne zaborave

Kraljevo – „Proleće svakom donosi radost, a meni već 25 godina veliku tugu i bol bez zaborava. Dragi moji, od zlikovaca ste branili životima svoj dom, jeku zvona kosovskih svetinja i ognjišta srpske kolevke. Neka vas otadžbina sačuva od zaborava. Gorane, danas bi slavili tvoj 51. rođendan, nekada najsrećniji, a već 24 godine najtužniji dan. Neka vas anđeli čuvaju.”

Ovim rečima Nada Milić je, posredstvom medija, obavestila javnost da će 6. aprila svojim sinovima i suprugu, na novom groblju u Kraljevu, davati pomen. U kratkom razgovoru je kazala: „Eto, da se ne zaboravi.” Ona nekoliko minulih godina živi u Kraljevu. Samuje sa slikama, odlikovanjima, trofejima, uniformama i drugim dragim predmetima i uspomenama preostalim od sinova i supruga. Jer njenu porodicu je uništio rat, pokosila tuga... Za nešto više od jedne decenije četiri smrti koje su dolazile u njen dom i ponavlja: „Nekako sve u proleće, u vreme kad sve raste i buja.”

Inače, Milići su stara, časna i patriotska porodica sa Kosmeta, živeli su u Kosovskoj Mitrovici, pa u Prištini. Suprug Dragoljub je išao za poslom, radio u policiji, dok je Nada bila službenik u opštinskoj administraciji i prištinskoj „Elektrodistribuciji”. Imali su srećan brak, 3. aprila 1973. rodio im se sin Goran, a naredne godine su dobili blizance Srđana i Bobana. Svi su bili dobra deca, dobri đaci. Goran je završio Ekonomski fakultet u Nišu i zaposlio se na carini, a Srđan i Boban beogradsku vojnu gimnaziju. Njih dvojica blizanaca, snažni i visoki, skoro dvometraši, bili su i uzorni sportisti. Boban je završio Vojnu akademiju – odsek kopnene vojske – i stekao čin poručnika. Srđan je sa akademije otišao na jednogodišnju doobuku za artiljerca, bio je podoficir, a kasnije unapređivan sve do čina potporučnika. I obojica su želeli, tražili čak urgencijama, službu blizu rodnog kraja na KiM. Tako su se tamo i vratili, Srđan je bio podoficir u 125. brigadi kopnene vojske u Kosovskoj Mitrovici, a Boban oficir u 52. bataljonu vojne policije u Prištini.

Nesreća je došla krajem devedesetih, kada albanski teroristi kreću u napade na srpske kuće, kada iz zaseda ubijaju, otimaju građane, policajce, vojnike... Tako su i pod vojni džip u mestu Tomislav kod Srbice postavili minu od koje su, tog 31. marta 1999, poginula trojica vojnika, a Srđan je sa teškim povredama prebačen na Vojnomedicinsku akademiju. Lekari su sve pokušali, ali nije pomoglo. Preminuo je 4. aprila u 26. godini. Posebno je za njim tugovao njegov brat blizanac Boban. Posle prve subote i izlaska na groblje, ipak se vratio svojoj jedinici. Sukob se razbuktao, još su jači napadi albanskih separatista, danonoćno traje bombardovanje avijacije NATO-a. I samo deset dana posle bratovljeve smrti, 14. aprila 1999, u mestu Volujak kod Đakovice, dve rakete snaga NATO-a, navođene na toplotni izvor, pogodile su oklopno vozilo. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo i tako gine i Boban Milić sa sedmoricom saboraca.

Polovinom juna te godine nesrećna porodica Milić se seli u Kraljevo, ali Dragoljub ostaje na Kosmetu, bori se na Košarama sa saborcima svojih sinova.

– Taman kada je našim herojima istekla godina – pričala nam je Nada – opet u proleće, 13. maja 2000. ujutro, u krevetu sam zatekla beživotno telo i trećeg našeg sina Gorana. Ništa na to nije ukazivalo, te noći je izlazio u grad. Eto, prepuklo mu je srce, od tuge.

I tu nije kraj nesreći ove porodice. Posle večernje šetnje, 8. aprila, 2011, iznenada je pozlilo i Dragoljubu. Preminuo je, a nije bolovao. Bio je zdrav, fizički aktivan kao dugogodišnji policajac i džudista, bila mu je 61. godina, ali je opet život prekinula prevelika tuga.

Nada obilazi grobove svih njenih ukućana koji su sahranjeni na kraljevačkom groblju. Jedna ulica u ovom gradu nosi ime njenih junaka blizanaca, a u severnom delu Kosovske Mitrovice podignuta je spomen-ploča svoj trojici njenih i Dragoljubovih sinova. Spomenice palim borcima u odbrani otadžbine, koje su se posthumno dodeljivale pre osam decenija, država Srbija uvela je ponovo, a prva priznanja uručena su za Bobana i Srđana Milića. Primila ih je početkom juna 2023. u Kraljevu njihova majka Nada. Na spomenicama piše „Zahvalna otadžbina”.