Забрањено пропитивање западног наратива

Иван Тодосијевић, некадашњи члан „владе” Косова, био је 5. децембра 2019. осуђен на две године затвора зато што је, по мишљењу суда у Приштини, изрекао „нечувену тврдњу” да је тзв. геноцидни масакр у Рачку превара. Сам процес трајао је свега два дана, а како и не би кад је мит о „Рачку” потпорни стуб за правдање интервенције НАТО-а против СР Југославије. Ништа мање, „Рачак” је симболичан, угаони камен новог албанског наратива о „геноциду”.

Иронично, могло би се приметити да је локални суд нашао неке нове доказе које чак ни суд у Хагу није имао. Подсетимо, тужилаштво Међународног трибунала за бившу Југославију (ICTY) је вехементно кренуло са оптужницама о „покољу у Рачку”, да би их потом потихо одбацило, испустило из даљих расправа због недостатка доказа којима би се оне потврдиле.

Слична судбина може да задеси све у Босни и Херцеговини који се усуде да доведу у питање тврдњу да се у јулу 1995. у Сребреници догодио геноцид јер је одлазећи високи представник Валентин Инцко наметнуо у јулу 2021. измене кривичног закона БиХ којима се намеће „забрана негирања геноцида у Сребреници” и „величање ратних злочинаца”. На једној страни Бонска овлашћења и „геноцидно искуство” као потпорни стуб доктрине „хуманитарне интервенције”, те стална настојања да се кроз Генералну скупштину ОУН прогура доношење декларације о „одговорности за заштиту” (Responsibility to Protect), а на другој страни извештај Међународне комисије за Сребреницу која оспорава квалификовање злочина као геноцида уз навођење недоследности поступања самог ICTY у овом случају (2021).

Део околности времена у коме је могућа различита инструментализација појма геноцида ради произвођења политичких последица, понајмање ради прокламованог помирења и стабилности, представљају бројни примери примене двоструких стандарда. Тако се намерно прикривају сведочанстава и извори који би бацили друго светло на доминанти политички и глобални медијски наратив из деведесетих, али и данашњи. Речима наслова књиге Жака Мерлиноа, „нису све истине погодне за изношење”.

Познатим случајевима прикривања извештаја УНПРОФОР-а о чувеним инцидентима у БиХ који су производили поводе за тренутну војну и политичку акцију против једне стране додајмо још неколико.

Када је амбасадор Дарко Танасковић, као специјални изасланик председника СРЈ Добрице Ћосића, у мају 1993. у седишту ЦИА предао извештаје владе о страдању више од 1.000 Срба Средњег Подриња у првој години рата у БиХ, двојица високих функционера обавештајне агенције оценила су да се, стручно посматрано, „ради о најквалитетније примљеном и обрађеном материјалу о жртвама у сукобима на простору бивше Југославије”. Танасковић ће за медије (2018), подсећајући на ову епизоду, навести:

„Без околишања су ми саопштили да ми је вероватно јасно да не би требало очекивати да подаци садржани у документарном сведочењу о муслиманским злочинима непосредно, па и на дужи рок, произведу било какав ефекат у смислу мењања слике о ратној стварности у Босни. Јер, додали су, ’карте за ову партију су већ подељене, а српске су празне, без адута’.”

Владислав Јовановић, шеф дипломатије СРЈ, говорио је да је у светској дипломатији тих година била пракса да се сви српски напори да се саопшти истина о догађајима на Балкану једноставно саботирају.

Проћи ће, на пример, скоро десет година од времена када су дељене Пулицерове награде за истину о „концентрационим логорима” за Муслимане, до објављивања мемоара Бернара Кушнера (Les gueriers de la paix, Paris 2004, 384–387), где је навео да му је Алија Изетбеговић пред смрт признао да није било логора смрти. С друге стране, Франсоа Митеран (1992) није желео да верује представницима Срба да су Муслимани установили логоре за Србе, и то у самом Сарајеву под њиховом контролом. Сматрао је да га лажу, пише Ибер Ведрин. Шта рећи данас после свега као и после извештаја Међународне комисије за истину о страдању Срба у том граду. Шта рећи о свим оним страним и муслиманским сведочењима о провокацијама, па и по цену властитих жртава, само да би се изазвала страна интервенција?

Када је пред судом у Сарајеву септембра 2018. године заштићени сведок 01 до детаља испричао како је Насер Орић својим руком ликвидирао тројицу заробљених Срба у селима око Сребренице, у породицама 3.262 српске жртве у Подрињу појавила се нада да ће сребренички „бог рата” ипак добити казну. Ослобођен је као и у Хагу 2008. године, а оптужба га је тада теретила за затирање 12 српских села. Исти суд је „бравурама” утврдио да су три жртве у Жепи 1995. вредне пресуде за геноцид (Tolimir, Judgement Summary, p. 7).

И у часопису „Грејзон” и у потоњим анализама Кита Кларенберга (27. децембар 2023) износе се чињенице из недавно декласификованих британских докумената о Сребреници који индикују тајну британску умешаност у предигру ратних догађаја из јула 1995, као и у току критичних дана када се догодио ратни злочин. Кларенберг није слеп када констатује глобалну важност Сребренице за правдање незаконитих војних интервенција по свету (Responsibility to Protect), у чему Велика Британија није невини посматрач. Из изложеног се види да је специјална јединица САС деловала у самом граду Сребреници и на терену ван контроле холандског и шире скандинавског батаљона. Радили су по своме и држали везе са муслиманским снагама, злоупотребљавали су противно Женевској конвенцији возила Црвеног крста за своје мисије на терену. Били су на терену и за време када је дошло до егзекуција заробљених муслиманских војника. Кларенберг поставља питање због чега су три припадника САС била награђена високим одликовањима за њихове услуге у Сребреници. О овоме је сазнао холандски истражни тим.

Из докумената се види да је српски план био да се после непрекидних напада из Сребренице на осетљиве комуникације и околину ове снаге протерају из околине града и да се сам град окружи како се напади више не би понављали. Одлука да се уђе у град била је диктирана одсуством војног отпора Муслимана. То се директно види из меморандума британског министарства одбране од 11. јула 1995. Индиковано је и загонетно понашање муслиманског вођства, које је наводно радило против сопствених интереса. Кларенберг подсећа да је хашки тужилац Џефри Најс у својим настојањима ископао тајни документ из маја 1995, договор између Британије, Француске и САД, да се за одбрану зоне неће користити авио-бомбардовање. Јединица САС је лагала Холанђане да иде ван града како би усмеравала бомбардовање. Укратко, напад Војске Републике Српске најављиван је месец дана пре икаквог његовог планирања, па се настављало са провокацијама да би до њега заиста и дошло. Мада није било жељеног или планираног покоља цивила који су остављени без одбране, већ 25. јула 1995. оглашени су кривци за „геноцид”, а Мадлен Олбрајт је на СБ ОУН махала наводним снимцима масовних гробница.

Да ли је Сребреница креирана као замка за Србе, у контексту сведочења француског генерала Мориона да је догађај био управо оно што су западне силе и Муслимани цело време рата желели? Он је тврдио да није било геноцида, те да се радило из освете за све претходно. Кларенберг подсећа на сведочење ратног шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића о томе како му је Изетбеговић још 1993. говорио да ће, ако Срби заузму Сребреницу и покољу 5.000 Муслимана, то довести до интервенције НАТО-а. Ово сведочење се подудара са рапортом Генералног секретара ОУН о заузећу енклаве.

Ако изузмемо настојања да се и грађанима и историчарима прелепи фластер преко уста занавек, остаје питање свих питања: да ли историчар треба да препусти писање историје (политичким) судовима или да се поштапа парламентарним (саборским, скупштинским, конгресним и др.) декларацијама као утврђеним чињеницама прошлог, сложеног историјског контекста? Да ли прихвата да су пресуде са гласом или два више, којима се осуђивало или ослобађало, тачна слика деловања актера, тачна слика прошлог, па је излишно даље историјско трагање? Зашто је појединим страним актерима било забрањено да сведоче и зашто су се вршили притисци на писце извештаја и анализа, о чему свакодневно израњају нове чињенице? Зашто је било потребно припремање лажних сведока од стране тужилаштва у Хагу, који су сами под притиском (британских) адвоката одбране јавно признавали да су лагали. Управо је такав пример јединог сведока који је тврдио да је команда Дринског корпуса наредила ликвидацију заробљеника. Зашто главни планер операције „Криваја 95” за сузбијање нападних дејстава Муслимана из Сребренице генерал Живановић, командант Дринског корпуса, није био оптужен, већ је само сведочио пред ICTY, а суђено је генералу Крстићу, који га је заменио после рањавања. Да ли зато што се из плана (у поседу ICTY) види да није било никакве намере изузев војне, како индикују и оновремени британски извештаји недавно декласификовани. Иронија је што Хашки суд признаје да осуђени Крстић, командант ВРС, не да није имао сазнања о догађају и да лично није учествовао, већ да је експлицитно наредио војницима да не повреде цивиле. Зашто се на дан уласка српске војске у Сребреницу, 11. јула 1995. у британском Форин офису расправља да се Србима „понуди демилитаризација” Сребренице у замену за повлачење ВРС (декласификовани британски документи). Па зар нису и Сребреница и Жепа биле од 1993. заштићене, демилитаризоване зоне? Зашто није извршена тачка 4 споразума две ратујуће стране од 18. априла 1993, којом након 72 сата у „граду неће остати ниједна наоружана особа ни јединица осим снага УНПРОФОР-а, одговорност за процес демилитаризације сноси УНПРОФОР”?

Много је подстицаја да се постављају питања и трага за ширим историјским контекстом прошлог времена. Историчари нису неутрални нити једнаких стручних капацитета, али то не значи да им треба ускратити право да питају и проверавају. Да је поступљено другачије, маршал Тухачевски би и даље био издајник (Московски процеси), Слански не би био рехабилитован (Прашки процеси), Резолуција ИБ би била и даље слика Југославије и њене КП, Солунски процес из 1917. би се и даље тумачио у складу са жељама његових организатора.

Докле смо сада стигли у ширењу некоме пожељног наратива? Сведочимо да се данас Сребреница изједначава са Аушвицом и да се припрема резолуција и гласање о „геноциду у Сребреници” 27. априла у Генералној скупштини ОУН. Инспиратори и извођачи ове операције очекују да ће им то и поћи за руком, јер 2015. године слична британска резолуција није прошла у Савету безбедности УН.

Историчар