Бака Ружица чека правду

Београђанка Ружица Живковић добила је пресуду да може да се врати у стан из кога је присилно исељена пре шездесет година, али већ једанаест година не може да уђе у свој дом у Улици 27. марта. Окружни суд је наложио Одељењу за комунално-стамбено послове општине Палилула да исели Радована Стојанчева који се 1947. године уселио у Ружичин стан, из кога је, у поодмаклој трудноћи, присилно исељена. Као привремени смештај, са својим супругом, Ружица је добила једну собу и пролазну просторију у Улици Страхињића Бана у Београду. Кухињу и купатило користила је наизменично са другом породицом. У овом простору су једно време живеле три генерације. Бака Ружица (83), њено двоје деце и четворо унучади.

Београдска општина Палилула је 1996. године, на основу Закона о стамбеним односима, донела решење да кориснику стана у приватном власништву обезбеди стан за расељење до 2000. године. Стојанчеву су надлежни из ове општине понудили стан у Борчи површине 59 метара квадратних за који је добио и право откупа. Међутим, овај заштићени станар, пре нешто више од годину дана, ту понуду је одбио, с образложењем да му не одговара локација. Како је у навео у писаној изјави, прихватио би и мањи стан, али у близини садашњег, то јест у Улици 27. марта.

Бака Ружица поседује све доказе – да је власник стана, извршно решење за исељење заштићеног станара, донето 1996. године, али узалуд.

"Нема општинске и републичке службе којој се нисам обраћала тражећи помоћ, протеклих година", вајка се она. Писала је стамбеној и административној комисији општине Палилула, шефу одборничке групе странке Г17 плус и Демократске странке, Министарству за локалну самоуправу и Европској комисији за Србију и Црну Гору. Она је 2000. године добила и пресуду Окружног суда којом је општини Палилула наложено да поступи по решењу Одељења за комунално-стамбено послове. Овим решењем је утврђено да је општина Палилула дужна да носиоцу станарског права у Улици 27. марта обезбеди одговарајући стан у циљу исељења заштићеног станара Радована Стојанчева и омогући усељење Ружице Живковић, власника стана.

Будући да је била огорчена тиме што се судска одлука и решење општинског надлежног органа не спроводе у дело, ова старица је од општине Палилула захтевала да се утврди са колико и које су били структуре станови којима је стамбена комисија располагала од јула 1996. до данас, а да при том није реализовала своју законску обавезу, утврђену пресудом Окружног суда и свог одељења за комунално-стамбене послове. Она је тражила и списак људи којима је општина решила стамбено питање. Међутим, до данас га није добила.

Ружица Живковић верује да ће истрајати у својој намери да се врати у свој стан. Она често иде Улицом 27. марта и обилази врата свог стана у коме станује Стојанчев, као заштићени станар. Додуше, на Ружичино упорно инсистирање, Стојанчев јој је дозволио да два пута уђе у стан. "Покуљале су емоције, било ми је јако тешко, заплакала сам", присећа се она. Закупнину за свој стан никада није узимала. Стојанчев уплаћује депозит.

Ова Београђанка је уверена да ће држава решити тај проблем и да ће јој вратити стан. Тим пре што је она власник стана, а без стана. Држава мора да нађе механизам да реши проблем Ружице Живковић која шездесет година сања да се врати у свој стан из којег је присилно исељена у једну пролазну просторију и собу у којој и данас живи.