Однели снове у – пензију

Бранко Рашовић, центархалф Партизана, излазио је на крај са најславнијим играчима Европе седамдесетих година прошлог века. Баш је знао да уштопује мајсторе фудбала и да са друговима стигне до Брисела и финала Купа шампиона 1966. године. Тада су га назвали „див са Олд Трафорда”.

Владицу Ковачевића и данас многи поздрављају питањем „Како си пословођо”. Зна се и зашто: мало је фудбалера у историји Партизана таквог профила: техничар изнад свега, баратао је лоптом обема ногама. Његов пас је био је прецизан, лопта је до нападача стизала као на тацни. Био је организатор игре, душа тима, прави пословођа.

Прошлог петка Рашовић и Ковачевић отишли су у пензију уз говоре, поклоне и евоцирање успомена. Окупили су се садашњи и бивши функционери Партизана. Поједини дошли су и непозвани, као некадашњи генерални секретар Жарко Зечевић, који је са Рашовићем и Ковачевићем провео у Партизану више од 30 година. А они су у мировину понели и неостварене снове.

– Кад погледам иза себе било је и лепог и ружног. Док сам жив нећу заборавити финале Купа шампиона 1966. године у Бриселу против мадридског Реала – присећа се Бранко Рашовић, који је у том такмичењу израстао у фудбалског горостаса.

Уосталом, Партизан у Београду као домаћин на четири утакмице није примио ниједан гол! Захваљујући и Рашовићу, а у одбрани су још били прави велемајстори: Шошкић, Јусуфи, Миладиновић, Васовић...

– Какав смо тим имали... Али је клуб је заостајао за нама. Да је управа била на нивоу фудбалера Партизан би се окитио титулом првака Европе, У полуфиналу смо елиминисали бољу екипу – Манчестер Јунајтед у чијим редовима су били Боби Чарлтон, Денис Лоу, Бест... Чудо од тима. Никад нећу заборавити њихов долазак у Београд, Бестово појављивање на нашем стадиону. Он је био први страни фудбалер са дугом косом... Атракција и због тога, али и као играч...

По Рашовићу Партизан је морао да освоји пехар Купа шампиона „јер је Реал био испушена лула” јер су му многи играчи били на заласку каријере”. Али, „ситне” ствари су утицале да Брисел буде и „црно-бела” туга.

– Рекох, нисмо имали клуб какав је био тим! У Брисел су двојица фудбалера путовала колима, док су авионом с нама путовале супруге неких чланова управе. Тамо, у хотел у којем смо били смештени, улазио је ко је хтео. Хотел је био пун менаџера. Изгубили смо од Реала (2:1) и зато што су се наши фудбалери испромашивали, па зато што Васовић није фаулирао Амансија и тако га зауставио. Показао је да је фудбалски џентлмен, тек, то финале је моја највећа радост, али и највећа рана.

И Владица Ковачевић је био члан те сјајне генерације зване „Партизанове бебе” по „Безбијевим бебама” тиму Манчестер јунајтеда који је створио чувени тренер Мату Безби, фудбалски маг који је 1958. године са Бобијем Чарлтоном и осталима, враћајући се из Београда после утакмице са Црвеном звездом, преживео минхенску авионску катастрофу.

 – У Партизан сам дошао тачно на његов десети рођендан, 4. октобра 1955. Тада сам потписао приступницу, а 11. јануара 1958. и први професионални уговор, а у сезони 1963/64. са Пушкашем (Реал Мадрид) и Мацолом (Интер) са седам голова био сам најбољи стрелац Купа шампиона – каже Ковачевић.

Он је, уствари, био најефикаснији, јер је одиграо је мање утакмице од фудбалских легенди Пушкаша и Мацоле, а четири сезоне узастопно био је најбољи стрелац Партизана, али и „пакер” број један.

Мало је недостајало да прихвати позив оца „Партизанових беба” Флоријана Матекала и са Топчидерског брда оде у Титоград где је популарни Цоња тренирао Будућност.

– Лазар Радовић и Тома Калоперовић су у Партизану били неприкосновени на средини терена, асови за понос, па за младог играча као што сам био ја није било места. Али обојица су се повредили. Ја ускочим у први тим и на утакмици у Суботици дам Спартаку три гола. Онда су вратили Радовића на халфа, а ја останем полутка у Партизану – присећа се Владица Ковачевић.

Тада је постао – „пословођа”. При одласку у пензију, уз пораз у Бриселу, још нешто није могао да прежали:

– И мојом кривицом никад нисам постао први тренер Партизана. Био сам помоћник Матекалу и Васовићу...

Рашовић и Ковачевић писали су историју Партизана. И као играчи и као тренери.

Р. Гвозденовић