Поука из Сретењског устава

Да ли је сам Сретењски устав замишљао, или бар творци његови – коџа Милош, Давидовић и ини – овакву Србију данас: стегнуту више него слободну, сиромашну пре но богату, разједињену и непријатељску, а не сложну и братску, новцем окупирану и задужену, са сваке стране притиснуту? А истовремено нестварно лепу и надајућу, са људима поносним, и са срчаношћу, памећу и поштењем појединаца њених. Да је замишљано – не верујем, а још мање верујем да би им по вољи било да се писани чин Сретењски слави славља ради.

Када се помене Сретењски устав (1835) обично му се најпре замери кратко важење од неколико недеља, а тек онда се цени врло модерним за онај век, те хвали да је правнички квалитетна „конштитуција” која је складно уклопила понајбоље из више ондашњих либералних устава. Против почетне примедбе о „брзој смрти” не треба навести више него да је и Повеља о слободама (Magna Carta Libertatum, 1215) важила тек нешто дуже, који месец, а остала темељем енглеског поретка и васколике данашње уставности. За поменуту хвалу првога нам устава заслуге носе високи интелектуалци, Димитрије Давидовић, а за њим и Стефан Радичевић, од којих се мање није ни очекивало јербо су посвећено и дужевременски, неколико година, приањали на уставописање.

И само ово је довољно да разумемо зашто власт садашња тако грандиозном и скупом представом, праћеном програмом јавног сервиса, обележава нејубиларну 189. годишњицу Сретењског устава (додуше, заједно с јубиларном 220. годишњицом Првог српског устанка).

Сретењски устав, уставноправно гледано, није донео сувереност ондашњој „Србијици” јер није за тако шта било геополитичких услова. Али призвао је ново време и другачије политичке односе који су значили изгледан пад апсолутизма обреновићевског и коначну слободу Срба изграђену на Уставом прокламованим људским правима. Није то било одмах па ни првих деценија иза Устава, али је постало извесније него икада раније.

Надграђујући 142 уставна члана могу се изнедрити многе поуке, од којих би неке биле важне поруке данашњој Србији нашој. Можда је полазиште свих порука сретењских један прост уставни разлог – сагласје унутар друштва о најважнијим питањима српским. Без тога нема извесне будућности државне нити има живог устава који владари и све нас усмерава. Сагласје као слога значи да лице владарско мора пружити руку опозицији, а не песницу, мора позивати на песму ујединитељку, а не на урлик или елегију, непризивати будућу несрећу наместо садашње правде и увек бити свесно да човек као такав не влада ни уместо нити поред устава већ под њим. Цео Устав сретењски своју главну паролу уграђује у темељ слободе: владати се сме само за добробит свих, а никако онако како се властима хтедне.

Још од пре два века Сретењски устав непрестано подсећа да се политичка моћ сваким уставом обавезује и, ако треба, свезује ради народне слободе. Само слобода не може бити ствар нечијег интереса нити јој има цене. Нека владајућа к(л)ас(т)а, и свака будућа, проба да схвати непроцењивост слободе народне и појединчеве не би ли јој то помогло да ојача и одупре се изазовима: косметским (и војвођанским, пречанским, санџачким...), НАТО окружења и постевропског морала (LGBTQ+ и другог), незајажљивог капитала над одумирућом домаћом радном снагом, и свим другим биткама.

Од Сретењског устава довољно.

Професор Правног факултета у Новом Саду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa