С руба памети

Пре неки дан је на овим страницама Саво Штрбац писао о једном чудесном скупу под окриљем Хрватског сабора одржаном 13. марта 2024, у организацији за дом спремног посланика Анте Пркачина, који је за време рата деведесетих био припадник ХОС-а, паравојне формације радикалних хрватских националиста и који се својим именом, иконографијом и ратним циљевима наслањао на режим НДХ, где је догурао до начелника штаба и генералског чина. На скупу под насловом „Утицај Српске православне цркве на политичке токове и догађаје у Хрватској, Србији и Црној Гори, јуче, данас, сутра” говорило је десетак истомишљеника, међу њима и три Црногорца, академик Сретен Вујовић, Никола Костов Челебић и Милорад Поповић, који су домаћина ословили са „Анте – брате”. Господин Штрбац није улазио у то шта је све речено, већ се углавном бавио улогом рашчињеног свештеника СПЦ Бојана Јовановића, који се уз велику узајамну захвалност појавио у мантији и представио злочине Српске православне цркве. Скуп је трајао три сата и имао сам стрпљења да на интернету саслушам овај невероватан садржај на рубу памети.

Најкраће речено, нема тог зла које СПЦ није починила у тим земљама, од пре Светог Саве па до сутра. Нећу се ни ја задржавати на тој запањујућем антисрпском шенлучењу, али била би велика штета да се не обзнани шта је изговорио при крају Милорад Мијо Поповић, представљен као стасити Црногорац, песник, књижевник, филозоф, политичар...

Цитирам: „Србија и Русија са српским и руским парама имају врло моћне лобије пропагандне у глобалним центрима где се формира глобална политика, пре свега у Вашингтону. Мадлен Олбрајт, која је имала такву улогу почетком 21. века била је... та њена организација је била лобиста српски. Умрла је, али милиони су у питању, јер имају своје конгресмене, своје медије и тако даље, који перманентно имају континуитет. Јер ово што ми данас говоримо, то дође до једног ограниченог броја људи, међутим дневно има разних ствари и то се изгуби. Али Србија и Русија имају лобије који то перманентно раде и перманентно замућују ту слику која је иначе по дефиницији јасна. Нама је свима овде јасно о чему се ради и не треба бити превише ни интелигентан ни образован да се схвати. Већина људи у Хрватској има о томе правилно мишљење, али овде колико видим у медијима хрватским, колико знам, постоје позадински интереси, новац који је повезан са одређеним центрима српским, руским и тако даље.”

Има ли од овога даље, стасити брате Мијо!

Редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa