Равнотежа страха – аргументи политике великих сила

Једном приликом, за цара Вилхелма Другог, Черчил је рекао да једино што он уме јесте да се „шепури, позира и звецка неисуканом сабљом”. Уистину, Бизмаркови наследници нису поседовали ни знање ни вештину потребну за вођење тада најјаче европске државе али без обзира на то остали у региону су се тих наследника свакако плашили.

Истовремено, у читавој Европи, а нарочито у Немачкој, страх од Русије је јачао и, корак по корак, произвео дипломатски слом те почетак Великог рата. Још је кнез Билов, немачки канцелар с почетка двадесетог века, упозоравао на предстојећи крах дипломатије великих и тако, бар оквирно, предвидео и почетак сукоба великих сила, односно сукоб глобалних размера који је прерастао у Први светски рат. Берлински конгрес одржан 1878, иако не најсјајнији, омогућио је ипак на крају кључна дипломатска решења у вези са будућим положајем Турске, ситуацијом на Балкану и односу Русије према Немачкој (а посредно и према Великој Британији и Француској). Борба Горчакова и Бизмарка је тада некако мирно завршена, али тај мир ће убрзо након тога бити коначно и прекинут. Најплодоноснији период благостања у Европи омогућен је Метерниховим Бечким конгресом 1814/15. године. Не рачунајући Кримски рат, грубо четрдесет година касније, све до Првог светског рата у Европи је владао општи мир. Наравно, било је много проблема око савеза, територија, територијалних претензија и сл. али се ипак успевало доћи до решења у оквиру преговора. Било како било, Европа (нарочито Немачки савез) увек је страховала од Русије и, рационално или не, увек се осећала потреба да се Русија заустави, стопира, уплаши или да се, у крајњем случају, са њом привидно зближи. Оно што је познато као „равнотежа снага” јесте управо систем савезништва који би јаке силе (а нарочито Русију) довео у пат-позицију у случају потребе за новим политичким претензијама. Како се, нарочито крајем 19. и почетком 20. века, Америка све више будила и преузела светску привреду (већ 1885. престигла је британску индустрију) и трговину, тако је постојала потреба да се Русија све више контролише. С тим у вези, Јапан се, заштићен савезом са Великом Британијом, осмелио да 1904. нападне Русију. Рузвелт је јавно говорио о неутралности, али је све указивало на америчку (директну) подршку Јапану. Ипак, Рузвелт се званично показао као спона решавања овог проблема а, због својих успеха у преговорима између Јапана и Русије, добио је и Нобелову награду за мир. Пораз Русије том приликом убрзао је без сумње и потребу за револуцијом у тој земљи јер је тим поразом много изгубила. Временом, Русија се трансформисала и кроз различити спектар успона и падова, постала то што данас јесте. Кроз Oктобарску револуцију, преко Првог и Другог светског рата, чистки, Гулага и индустријализације земље те преко концепта познатог као „гласност и перестројка”, па преко Јељцина све до Путина последњих скоро двадесет и пет година, Русија је постала, без икакве сумње, један од незаобилазних фактора на међународној сцени. Она данас стоји раме уз раме са Сједињеним Државама и Кином. Meђутим, покушаји дискредитовања Русије на међународној сцени од стране Сједињених Држава константно су присутни и јаки, а од почетка рата у Украјини, додатно појачани и кроз европска деловања. Ван званичних (европских) санкција, однос према руској дипломатији је постао „без пардона” врло опасан и константно на граници прихватљивог. Оно што је Ненси Пелоси урадила Народној Републици Кини својом посетом Тајвану, то је заправо амерички модел наметања понашања у оквиру дипломатских односа са Русијом. У августу 2022. њена посета Тајвану изазвала je озбиљну дипломатску кризу са Америком, а само неколико месеци раније руском министру спољних послова Сергеју Лаврову онемогућено је да долети у Србију, док је италијански мировни предлог за Украјину одбачен „изненада” након критика из Вашингтона.

Истовремено, иницијатива „Отворени Балкан” у Северној Македонији није прошла сјајно, а том приликом Лавров је изјавио да „бриселски луткари желе да Балкан претворе у свој пројекат који се зове затворени Балкан”. Недавно, врло слична ситуација. Наиме, крајем новембра 2023. Лавров је на безбедносни форум у Скопљу стигао прешавши пола Европе јер је Бугарска затворила свој ваздушни простор. Захарова је том приликом изјавила да је таква одлука Бугарске „опасна глупост”.

Било како било, видимо да Сједињене Државе полако отказују даљу помоћ Зеленском те да ће рат у Украјини трајати све док се кључни руски захтеви не уваже. НАТО је већ увелико направио војни прстен око руских граница и Русија, природно, жели да то својом снагом контролише те да спречи даље могуће ширење и утицај Северноатлантског савеза у региону.

Иако се често могло чути да је НАТО заправо пандан СССР-у и да га неће бити уколико нема ни Совјетског Савеза, то се није показало као случај. Путинова Русија је данас прилично војно стабилна, поседује преко десет процената свих светских подморница, обновила је флоту, повећава број професионалних војника, развија и јача своју технологију, а полако креће и борба за нове енергенте, односно „борба за Арктик”. Дипломатија великих данас више него икада пре јесте дипломатија „равнотеже страха”. Велики не желе „светског полицајца” у свом дворишту, а време Вудроа Вилсона и његових наследника, време када је Америка била доминантна сила на међународној сцени и диктирала светску политику, давно је иза нас. Од Сјаопинга наовамо, Кина се пробудила и постала најјача светска економија (судећи по номиналном БДП-у). Што се Русије тиче, Путин је једном приликом изјавио да „они који нас стално уче демократији никако не желе да је и сами науче” и у тој реченици се огледа однос политике Русије према Сједињеним Државама. Велики су, нема сумње, недвосмислено схватили оно што је отприлике једном рекао и Ајзенхауер – „слабост може само да преклиње и моли. Једино снага може да преговара”.

Кина је послушала речи Ајзенхауера. Наравно, послушала га је и Русија. Исход завршетка сукоба у Украјини ће умногоме зависити и од резултата избора у Сједињеним Државама. Бајден је у великим проблемима, а Трамп је, уколико се деси чудо, најавио да би био у стању да украјинску кризу реши за један дан. Ван помпезних изјава, треба се сетити да је југоисточна Украјина још у време Еуромајдана била против тих идеја и спроводила антипротесте налик на оне у Кијеву. Сходно свему реченом, није могуће за Русију прихватити решење које би било у сукобу са оним што она, са врло јасном аргументацијом, разумева као своје (а то није само Крим). Верујем да ће 2024. бити година где ће доћи до решења украјинске кризе али ће зато сукоби на Блиском истоку, иако су већ врло озбиљни, додатно ескалирати. Многи параметри на то указују.

На крају, што се Путиновог интервјуа тиче, он догађаје неће битно променити. То заправо није ни био циљ. Интервју је замишљен као осведочење ставова и рада једног времена. Путин је велики политичар и интервју је његово наслеђе будућим генерацијама. Тек за педесет година па надаље показаће се прави смисао и снага тог интервјуа. Карлсон је свакако тиме осигурао своје место у кругу најзначајнијих новинара свог времена.

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa