Ravnoteža straha – argumenti politike velikih sila

Jednom prilikom, za cara Vilhelma Drugog, Čerčil je rekao da jedino što on ume jeste da se „šepuri, pozira i zvecka neisukanom sabljom”. Uistinu, Bizmarkovi naslednici nisu posedovali ni znanje ni veštinu potrebnu za vođenje tada najjače evropske države ali bez obzira na to ostali u regionu su se tih naslednika svakako plašili.

Istovremeno, u čitavoj Evropi, a naročito u Nemačkoj, strah od Rusije je jačao i, korak po korak, proizveo diplomatski slom te početak Velikog rata. Još je knez Bilov, nemački kancelar s početka dvadesetog veka, upozoravao na predstojeći krah diplomatije velikih i tako, bar okvirno, predvideo i početak sukoba velikih sila, odnosno sukob globalnih razmera koji je prerastao u Prvi svetski rat. Berlinski kongres održan 1878, iako ne najsjajniji, omogućio je ipak na kraju ključna diplomatska rešenja u vezi sa budućim položajem Turske, situacijom na Balkanu i odnosu Rusije prema Nemačkoj (a posredno i prema Velikoj Britaniji i Francuskoj). Borba Gorčakova i Bizmarka je tada nekako mirno završena, ali taj mir će ubrzo nakon toga biti konačno i prekinut. Najplodonosniji period blagostanja u Evropi omogućen je Meternihovim Bečkim kongresom 1814/15. godine. Ne računajući Krimski rat, grubo četrdeset godina kasnije, sve do Prvog svetskog rata u Evropi je vladao opšti mir. Naravno, bilo je mnogo problema oko saveza, teritorija, teritorijalnih pretenzija i sl. ali se ipak uspevalo doći do rešenja u okviru pregovora. Bilo kako bilo, Evropa (naročito Nemački savez) uvek je strahovala od Rusije i, racionalno ili ne, uvek se osećala potreba da se Rusija zaustavi, stopira, uplaši ili da se, u krajnjem slučaju, sa njom prividno zbliži. Ono što je poznato kao „ravnoteža snaga” jeste upravo sistem savezništva koji bi jake sile (a naročito Rusiju) doveo u pat-poziciju u slučaju potrebe za novim političkim pretenzijama. Kako se, naročito krajem 19. i početkom 20. veka, Amerika sve više budila i preuzela svetsku privredu (već 1885. prestigla je britansku industriju) i trgovinu, tako je postojala potreba da se Rusija sve više kontroliše. S tim u vezi, Japan se, zaštićen savezom sa Velikom Britanijom, osmelio da 1904. napadne Rusiju. Ruzvelt je javno govorio o neutralnosti, ali je sve ukazivalo na američku (direktnu) podršku Japanu. Ipak, Ruzvelt se zvanično pokazao kao spona rešavanja ovog problema a, zbog svojih uspeha u pregovorima između Japana i Rusije, dobio je i Nobelovu nagradu za mir. Poraz Rusije tom prilikom ubrzao je bez sumnje i potrebu za revolucijom u toj zemlji jer je tim porazom mnogo izgubila. Vremenom, Rusija se transformisala i kroz različiti spektar uspona i padova, postala to što danas jeste. Kroz Oktobarsku revoluciju, preko Prvog i Drugog svetskog rata, čistki, Gulaga i industrijalizacije zemlje te preko koncepta poznatog kao „glasnost i perestrojka”, pa preko Jeljcina sve do Putina poslednjih skoro dvadeset i pet godina, Rusija je postala, bez ikakve sumnje, jedan od nezaobilaznih faktora na međunarodnoj sceni. Ona danas stoji rame uz rame sa Sjedinjenim Državama i Kinom. Međutim, pokušaji diskreditovanja Rusije na međunarodnoj sceni od strane Sjedinjenih Država konstantno su prisutni i jaki, a od početka rata u Ukrajini, dodatno pojačani i kroz evropska delovanja. Van zvaničnih (evropskih) sankcija, odnos prema ruskoj diplomatiji je postao „bez pardona” vrlo opasan i konstantno na granici prihvatljivog. Ono što je Nensi Pelosi uradila Narodnoj Republici Kini svojom posetom Tajvanu, to je zapravo američki model nametanja ponašanja u okviru diplomatskih odnosa sa Rusijom. U avgustu 2022. njena poseta Tajvanu izazvala je ozbiljnu diplomatsku krizu sa Amerikom, a samo nekoliko meseci ranije ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu onemogućeno je da doleti u Srbiju, dok je italijanski mirovni predlog za Ukrajinu odbačen „iznenada” nakon kritika iz Vašingtona.

Istovremeno, inicijativa „Otvoreni Balkan” u Severnoj Makedoniji nije prošla sjajno, a tom prilikom Lavrov je izjavio da „briselski lutkari žele da Balkan pretvore u svoj projekat koji se zove zatvoreni Balkan”. Nedavno, vrlo slična situacija. Naime, krajem novembra 2023. Lavrov je na bezbednosni forum u Skoplju stigao prešavši pola Evrope jer je Bugarska zatvorila svoj vazdušni prostor. Zaharova je tom prilikom izjavila da je takva odluka Bugarske „opasna glupost”.

Bilo kako bilo, vidimo da Sjedinjene Države polako otkazuju dalju pomoć Zelenskom te da će rat u Ukrajini trajati sve dok se ključni ruski zahtevi ne uvaže. NATO je već uveliko napravio vojni prsten oko ruskih granica i Rusija, prirodno, želi da to svojom snagom kontroliše te da spreči dalje moguće širenje i uticaj Severnoatlantskog saveza u regionu.

Iako se često moglo čuti da je NATO zapravo pandan SSSR-u i da ga neće biti ukoliko nema ni Sovjetskog Saveza, to se nije pokazalo kao slučaj. Putinova Rusija je danas prilično vojno stabilna, poseduje preko deset procenata svih svetskih podmornica, obnovila je flotu, povećava broj profesionalnih vojnika, razvija i jača svoju tehnologiju, a polako kreće i borba za nove energente, odnosno „borba za Arktik”. Diplomatija velikih danas više nego ikada pre jeste diplomatija „ravnoteže straha”. Veliki ne žele „svetskog policajca” u svom dvorištu, a vreme Vudroa Vilsona i njegovih naslednika, vreme kada je Amerika bila dominantna sila na međunarodnoj sceni i diktirala svetsku politiku, davno je iza nas. Od Sjaopinga naovamo, Kina se probudila i postala najjača svetska ekonomija (sudeći po nominalnom BDP-u). Što se Rusije tiče, Putin je jednom prilikom izjavio da „oni koji nas stalno uče demokratiji nikako ne žele da je i sami nauče” i u toj rečenici se ogleda odnos politike Rusije prema Sjedinjenim Državama. Veliki su, nema sumnje, nedvosmisleno shvatili ono što je otprilike jednom rekao i Ajzenhauer – „slabost može samo da preklinje i moli. Jedino snaga može da pregovara”.

Kina je poslušala reči Ajzenhauera. Naravno, poslušala ga je i Rusija. Ishod završetka sukoba u Ukrajini će umnogome zavisiti i od rezultata izbora u Sjedinjenim Državama. Bajden je u velikim problemima, a Tramp je, ukoliko se desi čudo, najavio da bi bio u stanju da ukrajinsku krizu reši za jedan dan. Van pompeznih izjava, treba se setiti da je jugoistočna Ukrajina još u vreme Euromajdana bila protiv tih ideja i sprovodila antiproteste nalik na one u Kijevu. Shodno svemu rečenom, nije moguće za Rusiju prihvatiti rešenje koje bi bilo u sukobu sa onim što ona, sa vrlo jasnom argumentacijom, razumeva kao svoje (a to nije samo Krim). Verujem da će 2024. biti godina gde će doći do rešenja ukrajinske krize ali će zato sukobi na Bliskom istoku, iako su već vrlo ozbiljni, dodatno eskalirati. Mnogi parametri na to ukazuju.

Na kraju, što se Putinovog intervjua tiče, on događaje neće bitno promeniti. To zapravo nije ni bio cilj. Intervju je zamišljen kao osvedočenje stavova i rada jednog vremena. Putin je veliki političar i intervju je njegovo nasleđe budućim generacijama. Tek za pedeset godina pa nadalje pokazaće se pravi smisao i snaga tog intervjua. Karlson je svakako time osigurao svoje mesto u krugu najznačajnijih novinara svog vremena.

Filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista