Да ли је Немачка одговорна за геноцид у Руанди

Читав свет остао је запрепашћен покољем у Руанди који је ескалирао у априлу 1994. године када је за само сто дана брутално је убијено око милион људи.

Међу њима су били и родитељи и већина породице Самуела Ишимве, филмског редитеља из Руанде и добитника Златног медведа на берлинском филмском фестивалу 2018.

Како је дошло до толике мржње у Руанди? Ко је то учинио? „Говоримо истим језиком, делимо исту културу и исту земљу… Шта нас је поделило?“, пита се Ишимве.

Научна истраживања показују да је Немачка као прва колонијална сила подручја Руанде још крајем 19. века тамошње становништво поделила по тада помодним и трагично погрешним теоријама „расе“, подсећа Дојче веле.

„Бела раса“ је наравно за такве европске „научнике“ била уверљиво најнапреднија и надмоћнија. Такозвана „негроидна раса“ сматрала се мање вредном. У тој расистичкој подели човечанства теоретисало се и о „хамитској раси“ са севера Африке која се додуше не може мерити с „белом расом“ али је ипак напреднија од „негроида“.

И управо су немачки колонизатори у Руанди становништво поделили по тим сулудим „научним“ теоријама: племе Тутси уврстили су у нешто напреднију „хамитску расу“ која је дошла са севера, а Хуте у мање вредне „негроиде“.

Да ли је ту посејано семе мржње и геноцида?

У документарном филму „Reclaiming History – колонијализам и геноцид у Руанди“ редитељ Самуел Ишимве са сарадником из Дојче велеа Матијасом Фрикелом кренуо је у проналажење одговора на то питање. У 86 минута филма пут их води кроз Руанду, Немачку, али и кроз Белгију која је преузела колонијалну управу над том афричком земљом. Од сведока до сведока, од историчара до историчара, полако се ствара целовита слика трагичне историје Руанде.

Све до Ромеа Далаире, некадашњег команданта Плавих шлемова УН у Руанди који је читав свет упозоравао на све веће напетости и који је потом 1994. био сведок покољ у време када читав свет није урадио – ништа.

У Немачкој се Самуел Ишимве сусрео са друштвом које је и са Холокаустом прошло трагично искуство геноцида, као и он у Руанди. Врхунац бизарне теорије о расама је и „научна“ експедиција немачких етнолога који су 1907. и 1908. из Руанде однели преко 900 људских лобања како би према њима утврдили доказе за своје теорије.

Андре Нтагвабиру из Етнографског музеја у Хујеу на југу Руанде каже: „Ти посмртни остаци су се сакупљали како би се класификовали становници Руанде и како би се доказало да у овој земљи постоји етничка подела. А последица је био геноцид над Тутсима.“

Шта је најгоре, те лобање су и дан-данас у Берлину, и тек сада полако постаје јасно и председнику Фондације културних добара Пруске Херману Парцингеру да су оне истовремено и сведочанство немачке одговорности, пише Дојче веле.

Да ли је сто година касније морало да дође до покоља, након што су немачки колонизатори увели ту расну поделу?

Ана-Марија Брандштетер је експерт за антропологију култура и већ двадесетак година истражује збивања у Руанди. Њено је мишљење да колонијализам додуше јесте поставио темеље, али сматра да то није довољно објашњење за геноцид који се догодио: „Колонијално насиље не води аутоматски до насиља у постколонијално доба, као што се догодио над Тутсима. Не убија се комшија зато што је он Тутси или Хуту. Он се убија зато што се више не сматра људским бићем.“

У потрази за целовитом историјом, Ишимве у Бриселу и Лијежу открива и да је Белгија, онда када је преузела колонијалну управу, наставила да подстиче мржњу између Хута и Тутса. Историчар из Руанде Дантес Сингиза који проучава период белгијске владавине показао је редитељу документ који сведочи о расистичкој политици: 1932. је белгијска колонијална управа увела личне карте на којима се трајно утврђује да ли је одређена особа Тутси, Хуту или Тва.

То заправо значи да је од упитних теорија и социјалне категорије та подела постала бирократски инструмент из којег нема излаза, нити могућих мешања породица. „То ме је шокирало“, признаје Самуел Ишимве, „јер све то очигледно није била само недужна грешка колонијалне управе, већ је ту постојала систематска намера да се та идеологија прошири и да се људи поделе. И упорно су на томе радили све док становници Руанде нису чврсто поверовали да се међусобно разликују.“

Како се уопште може суочити с тим тешким наслеђем?

Естер Мујавао-Кејнер бави терапијом се траума и каже: „Морамо о томе да разговарамо. Не смемо да избегавамо ту тему. Али како? Ћутање је опасно, али и речи могу да буду опасне. Проблем је како се о томе разговара.“ Мујавао-Кејнер то зна и из личног искуства: она је преживела покољ над Тутсима, а већ двадесетак година живи у Немачкој.

На повратку у Руанди, Ишимве се сусрео са осуђеним учесницима у покољу и са њиховим преживелим жртвама. Они данас живе заједно у једном насељу помирења.

„Знам да ми, људи Руанде, сносимо велику одговорност за то што се међусобно мрзимо и што је дошло до геноцида. Ми, Руанђани смо починили геноцид, није неко други. Али, мржња и идеологија која томе води су идеје које су никле за време белгијске колонијалне управе и тамо су се неговале.“

А какво ће сећање о тој мржњи да постоји у будућности? Ишимве не зна одговор на то питање.