Артман нема пара за адвоката

Флоранс Артман, бившипортпарол хашког тужилаштва и гласноговорница Карле дел Понте од 1999. до 2006.године, које су хашке судије оптужиле за непоштовање суда јуче је одбила да се изјасни о кривици.

Свој став она је образложила техничким разлозима. Наиме, оптужена иако тренутно ради у Организацији за европску безбедност и сарадњу тврди да нема пара да плати адвоката.Наводећи да још није „одлучио да ли је и у којој мери оптужена у стању да плаћа заступника”, Секретаријат је на њен предлог, познатог француског адвоката Виљема Бурдона, специјалисту за случајеве кршења, односно одбране, људских права, поставио за привременог браниоца Артманове у наредна три месеца, али ако се не утврди да је Артманова лошег имовинског стања он неће моћи да је и даље заступа.

Оптужена зна да њено поновно изјашњавање о кривици мора да буде заказано у року мањем од месец дана, али је изјавила да очекује да ће питање процене њене имовине бити решено у року краћем од 30 дана. 

У међувремену оптужена ће бити на слободи.

Иначе, приликом првог појављивања у хашкој судници у својству оптужене Флоренс Артман јуче није седела на клупи за оптужене. Пошто је Бурдон затражио од суда да Артманова устане са оптуженичке клупе, јер би како је рекаобило непримерено да она буде „жигосана” тако што ће седети на тој клупи јер није починила злочин против човечности већ злочин интелектуалне природе, Карнел Ађус председавајући судија специјално именованог већа које суди Артмановој позвао је оптужену да се „што удобније смести” у близини свог адвоката.

Бранилац је тражио и да његову клијенткињу не фотографишу током овог процеса јер би то било лоше за њен имиџ, али председавајући судија је одбио овај његов захтев.

Суђење Артмановој је јединствено. Оно ће се одвијати по оној народној „кадија те тужи, кадија ти суди”. Овог пута „оштећена страна” нису заштићени сведоци чији су идентитет или исказе обелоданили новинари оптужени за непоштовање суда. Случај Артманове је најсличнији случају Љубише Петковића који је осуђен за непоштовање суда зато што се није одазвао позиву да на суђењу Војиславу Шешељу сведочи као сведок судског већа.Међутим у процесу против Петковића није постојао тужилац. Претресно веће које суди лидеру СРС-а, а којем председава Жан Клод Антонети је имало и улогу тужиоца и судије, док у случају Артманове судије заступа Канађанин Брус Мекферлејн кога је, по налогу суда, Секретаријат трибунала именовао за специјалног „амикус курије тужиоца” у предмету Флоранс Артман.

У изјавама за медије Арманова је рекла да се противи овом процесу и да суд „покушава да сакрије истину”.

Претресно веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију наложило је њено кривично гоњење „због свесног и хотимичног обелодањивања информација чиме се оглушила о налог једног судског већа”.

Артманова је оптужена зато што је обелоданила садржај две поверљиве одлуке жалбеног већа из септембра 2005. и априла 2006. са суђења Слободану Милошевићу које су донете на седницама које су одржане иза затворених врата, а које је она пошто је престала да ради за тужилаштво, написала у књизи под називом „Мир и казна”коју је 10. септембра 2007. објавила издавачка кућа „Фламарион”, и у чланку под називом „Скривање виталних доказа о геноциду” који је 21. јануара 2008. објавио Босански институт.

Поверљиве одлуке жалбеног већа Хашког трибунала у процесу против Слободана Милошевића односиле су се на записнике са седница Врховног савета одбране СРЈ за време рата у БиХ, за које она тврди да садрже кључне доказе о умешаности Београда у геноцид у Сребреници.

У књизи и чланку под насловом „Прикривени кључни докази о геноциду”, који је објавио Босански институт, Артманова тврди да су судско и жалбено веће трибунала у поступку против Милошевића погрешили када су одобрили захтев власти Београда да записници Врховног савета одбране на суђењу буду коришћени у редигованој верзији због заштите националних интереса СРЈ.

Званични Београд је, по Артмановој, касније то искористио да спречи употребу записника у процесу пред Међународним судом правде по тужби БиХ против СРЈ због наводног геноцида.

У књизи „Мир и казна”, Артманова – напомињући да су „поверљиве” – цитира две одлуке којим је апелационо веће трибунала, на челу са Фаустом Покаром, који је и председник суда, одбило да на захтев Тужилаштва скине ознаку поверљивости са делова записника ВСО.„Пет судија апелационог већа тако су постали добровољни саучесници манипулације коју организују власти у Београду с јединим циљем да подстакну једно друго правосудно тело, Међународни суд правде, да почини исту судску погрешку, јер нема приступа документима”, пише у књизи Артманова.

Она сугерише да захваљујући тим одлукама жалбеног већа трибунала „информације о директној умешаности Србије у рат у Босни и покоље у Сребреници остају недоступне Међународном суду правде и јавности”.

Међународни суд правде је у пресуди, изреченој у фебруару 2006, СРЈ прогласио одговорном што није спречила геноцид у Сребреници, али не и за сам геноцид.

Како се јуче чуло суђење Артмановој би могло дапочне почетком следеће године.

За непоштовање суда запрећена је казна до седам година затвора, новчана глоба до 100.000 евра или обе.

Љиљана Милисављевић