Нема краја

Урош Пипер*

Кажу људи да историја никада не може да се понови у истом облику. У праву су, не може дословце исто да се понови, али 25 година од агресије НАТО-а на тадашњу Савезну Републику Југославију, Србија је данас такође пред изазовима на више фронтова. У прокси сукобима, које западне силе покушавају да изазову да би нанеле штету Русији, Србији ће бити потребна политичка (унутрашња) мудрост свих актера (и ту је највећа одговорност на власти) и геостратешко међународно балансирање да тако нешто избегне.

„До нас је.” „Да је Ђинђић остао жив били бисмо 2007. године у ЕУ.” „Само да завршимо предају хашких оптуженика и улазимо у Европу.” „Нећу више да слушам о том Косову, дајте га више па да живимо као сав нормалан свет.” Лака и једноставна решења. Постпетооктобарске фразе, а данас само наивни квазиурбани ставови сада већ средовечних опозиционара. А да ли је до нас? Или, да ли је само до нас?

Имао сам двадесетак година кад се рушила власт СПС-а. Сећам се одлично Николе Шаиновића. Деловао ми је као комунистички бирократа – бркови, сиво одело. Затим је изручен Хагу, а Србија је кренула „ка Европи”. После много година, вратио се из хашког затвора и једне вечери сам пажљиво одгледао трочасовну емисију у којој је говорио о искуствима пре и током боравка у Хагу. Све супротно од онога што сам мислио. Смирен, одмерен, пристојан човек. И важан сведок једног врло изазовног времена.

И рече тада Шаиновић, парафразираћу: Негде јесен 1998. године, састанак нас из руководства Србије с Холбруком и Кларком, и као последњи аргумент пред претњама бомбардовањем, ми им кажемо – ево, идемо корак даље, и нудимо да СРЈ уђе у НАТО. Американци нас погледају и незаинтересовано одговоре – то сад није тема. Ми кажемо – у реду, реците нам који су сви ваши захтеви па да видимо шта можемо да испунимо и да то онда буде крај. Холбрук подигне поглед и хладно одговори: – Нема краја. И то је суштина политике Запада према Србији – нема краја. Нема краја захтевима. Нема краја лицемерном патернистичком односу према нашој земљи.

Сетих се и примера из 2010. године. Као новинар Танјуга отишао сам на конференцију за медије, говорио је неки немачки парламентарац из Бундестага. Причао је о помирењу на Балкану: „Србија мора да почне да се суочава с прошлошћу”. Подсећам, година је 2010. А до тада, од промене власти 5. октобра, Србија је пустила на слободу 2.000 осуђених Албанаца из затвора, изручила Хашком суду више од 50 својих некадашњих руководилаца, приступила Партнерству за мир НАТО, Тадић је ишао да се поклања у Сребреницу... Након свега тога, Немац нама говори о суочавању с прошлошћу. Требало је да га тадашња власт пошаље у Шумарице да говори о суочавању с прошлошћу.

И данас опет Немачка излази пред свет с резолуцијом о фабрикованом геноциду у Сребреници. Све су припремили за наступ на Генералној скупштини УН 27. априла, где Република Српска треба да се прогласи за геноцидну творевину. План је да се све земље света обавежу да 11. јул буде такозвани дан геноцида. И да свако јавно оспоравање тога буде кривично дело. Велике светске демократе враћају вербални деликт у 2024. години. Поред тога, у Савет Европе ускоро планирају противправно да угурају лажну државу Косово. И коначно да нелегално постављени „канцелар БиХ” Шмит покуша да угаси Републику Српску.

Веома узак маневарски, да не кажем бројчани (према броју држава које ће гласати за и против), простор је пред Србијом. Истовремено, у Србији постизборна и предизборна политичка криза. Отворају се, између осталих, питања – ко стварно жели департизацију друштва, фер изборе и слободније медије?

Један мој пријатељ, политиколог, рече ми скоро: „Хајде да се постави тест са два једноставна предлога – нека се свако, и власт и Ђиласова групација и десна опозиција, изјасни да ли прихвата промену изборног система, где ће се гласати од локала до републичког парламента за одборнике и посланике по имену и презимену”. И нека кажу да ли може, ко год да је власт у том тренутку, да убудуће онај ко је у опозицији има подједнак број минута у свим информативним емисијама Јавног сервиса РТС 1 и 2 колико и представници власти. Као дугогодишњи новинар (данас медијски координатор Новог ДСС) дижем одмах руку за такав медијски предлог. Ко год да је сутра власт или опозиција. Власт СНС-а се кад је реч о медијском плурализму и демократским стандардима није прославила.

С друге стране, плашим се да мото коалиције Србија против насиља, кад би била власт, не би баш био „нек цвета хиљаду медијских цветова”. Ђиласова љутња и скидање бубице пре неко вече у „Утиску недеље”, коју је показао кад се надурио због крајње благе критике упућене његовом опозиционом савезу, поставља питање каква би реакција била на оштрије критике у тренутку ако би (поново) били на власти. Изузећу из тога Зелено-леви фронт, људи никада нису били власт, па би било непримерено њима упућивати критике за медијску сцену или недемократске измене изборних закона.

Да не заборавимо, управо су демократе ономад, између два избора 2004. и 2008. године, промениле закон па градоначелници више нису бирани по имену и презимену, већ их је постављала локална скупштинска већина. Пошто су претходно изгубили трке за градоначелнике у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, и замало Београду, променили су изборни закон.

Ипак, мислим да грађане у овом туробном времену сукоба на светској позорници сигурно много више интересује у којем ће правцу Србија ићи у наредном периоду на спољном плану, као и шта ће бити с КиМ и Републиком Српском. Зато се, према свим истраживањима јавног мњења, чак и на локалним изборима, отварају питања која се односе управо на будући геополитички положај државе. Ко би отишао у Приштину и срдачно се руковао с Куртијем, ко види Републику Српску као геноцидну творевину, ко би сутра увео санкције Русији, ко би прихватио да лажна држава Косово уђе у УН, ко сматра да је француско-немачки споразум добар?

Кад је реч о националним питањима, став Србије против насиља је прилично јасан. Жив је ЛДП, умро није. Увођење санкција Русији не би се доводило у питање по њиховом самом признању. Кад је реч о Републици Српској, за многе у тој групацији она је у ствари „Република Шумска”. Штавише, неки из те коалиције који подржавају Динка Грухоњића, помоћ Западу у гашењу Републике Српске сматрали би својом моралном обавезом. Брига о Србима у Црној Гори се оцењује као „мешање у послове друге државе”, а однос према Српској православној цркви види кроз речи „немам проблем с Богом, већ с његовом администрацијом на земљи”. Хвала, али то не може да добије моју подршку.

Зашто све ово пишем? Зато што су сва ова питања суштински постојала, у овој или оној форми, и пре скоро 25 година, пред онај 5. октобар. Тада сам искрено веровао – само да дођу „наши”, „демократија” и сви набројани проблеми ће нестати. У каквој сам заблуди био! Прошли су од тада и „они” и „ови” и „наши”, а проблеми нису нестали. А да ли смо ипак, можда, данас близу краја, близу решења? Не, нисмо. Смислиће део европских парламентараца или група америчких конгресмена још нешто. Неки нови захтев. По њиховој потреби увек може нешто ново да се отвори. Као што рече ономад Холбрук – нема краја.

*Дипломирани новинар