Nema kraja

Uroš Piper*

Kažu ljudi da istorija nikada ne može da se ponovi u istom obliku. U pravu su, ne može doslovce isto da se ponovi, ali 25 godina od agresije NATO-a na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbija je danas takođe pred izazovima na više frontova. U proksi sukobima, koje zapadne sile pokušavaju da izazovu da bi nanele štetu Rusiji, Srbiji će biti potrebna politička (unutrašnja) mudrost svih aktera (i tu je najveća odgovornost na vlasti) i geostrateško međunarodno balansiranje da tako nešto izbegne.

„Do nas je.” „Da je Đinđić ostao živ bili bismo 2007. godine u EU.” „Samo da završimo predaju haških optuženika i ulazimo u Evropu.” „Neću više da slušam o tom Kosovu, dajte ga više pa da živimo kao sav normalan svet.” Laka i jednostavna rešenja. Postpetooktobarske fraze, a danas samo naivni kvaziurbani stavovi sada već sredovečnih opozicionara. A da li je do nas? Ili, da li je samo do nas?

Imao sam dvadesetak godina kad se rušila vlast SPS-a. Sećam se odlično Nikole Šainovića. Delovao mi je kao komunistički birokrata – brkovi, sivo odelo. Zatim je izručen Hagu, a Srbija je krenula „ka Evropi”. Posle mnogo godina, vratio se iz haškog zatvora i jedne večeri sam pažljivo odgledao tročasovnu emisiju u kojoj je govorio o iskustvima pre i tokom boravka u Hagu. Sve suprotno od onoga što sam mislio. Smiren, odmeren, pristojan čovek. I važan svedok jednog vrlo izazovnog vremena.

I reče tada Šainović, parafraziraću: Negde jesen 1998. godine, sastanak nas iz rukovodstva Srbije s Holbrukom i Klarkom, i kao poslednji argument pred pretnjama bombardovanjem, mi im kažemo – evo, idemo korak dalje, i nudimo da SRJ uđe u NATO. Amerikanci nas pogledaju i nezainteresovano odgovore – to sad nije tema. Mi kažemo – u redu, recite nam koji su svi vaši zahtevi pa da vidimo šta možemo da ispunimo i da to onda bude kraj. Holbruk podigne pogled i hladno odgovori: – Nema kraja. I to je suština politike Zapada prema Srbiji – nema kraja. Nema kraja zahtevima. Nema kraja licemernom paternističkom odnosu prema našoj zemlji.

Setih se i primera iz 2010. godine. Kao novinar Tanjuga otišao sam na konferenciju za medije, govorio je neki nemački parlamentarac iz Bundestaga. Pričao je o pomirenju na Balkanu: „Srbija mora da počne da se suočava s prošlošću”. Podsećam, godina je 2010. A do tada, od promene vlasti 5. oktobra, Srbija je pustila na slobodu 2.000 osuđenih Albanaca iz zatvora, izručila Haškom sudu više od 50 svojih nekadašnjih rukovodilaca, pristupila Partnerstvu za mir NATO, Tadić je išao da se poklanja u Srebrenicu... Nakon svega toga, Nemac nama govori o suočavanju s prošlošću. Trebalo je da ga tadašnja vlast pošalje u Šumarice da govori o suočavanju s prošlošću.

I danas opet Nemačka izlazi pred svet s rezolucijom o fabrikovanom genocidu u Srebrenici. Sve su pripremili za nastup na Generalnoj skupštini UN 27. aprila, gde Republika Srpska treba da se proglasi za genocidnu tvorevinu. Plan je da se sve zemlje sveta obavežu da 11. jul bude takozvani dan genocida. I da svako javno osporavanje toga bude krivično delo. Velike svetske demokrate vraćaju verbalni delikt u 2024. godini. Pored toga, u Savet Evrope uskoro planiraju protivpravno da uguraju lažnu državu Kosovo. I konačno da nelegalno postavljeni „kancelar BiH” Šmit pokuša da ugasi Republiku Srpsku.

Veoma uzak manevarski, da ne kažem brojčani (prema broju država koje će glasati za i protiv), prostor je pred Srbijom. Istovremeno, u Srbiji postizborna i predizborna politička kriza. Otvoraju se, između ostalih, pitanja – ko stvarno želi departizaciju društva, fer izbore i slobodnije medije?

Jedan moj prijatelj, politikolog, reče mi skoro: „Hajde da se postavi test sa dva jednostavna predloga – neka se svako, i vlast i Đilasova grupacija i desna opozicija, izjasni da li prihvata promenu izbornog sistema, gde će se glasati od lokala do republičkog parlamenta za odbornike i poslanike po imenu i prezimenu”. I neka kažu da li može, ko god da je vlast u tom trenutku, da ubuduće onaj ko je u opoziciji ima podjednak broj minuta u svim informativnim emisijama Javnog servisa RTS 1 i 2 koliko i predstavnici vlasti. Kao dugogodišnji novinar (danas medijski koordinator Novog DSS) dižem odmah ruku za takav medijski predlog. Ko god da je sutra vlast ili opozicija. Vlast SNS-a se kad je reč o medijskom pluralizmu i demokratskim standardima nije proslavila.

S druge strane, plašim se da moto koalicije Srbija protiv nasilja, kad bi bila vlast, ne bi baš bio „nek cveta hiljadu medijskih cvetova”. Đilasova ljutnja i skidanje bubice pre neko veče u „Utisku nedelje”, koju je pokazao kad se nadurio zbog krajnje blage kritike upućene njegovom opozicionom savezu, postavlja pitanje kakva bi reakcija bila na oštrije kritike u trenutku ako bi (ponovo) bili na vlasti. Izuzeću iz toga Zeleno-levi front, ljudi nikada nisu bili vlast, pa bi bilo neprimereno njima upućivati kritike za medijsku scenu ili nedemokratske izmene izbornih zakona.

Da ne zaboravimo, upravo su demokrate onomad, između dva izbora 2004. i 2008. godine, promenile zakon pa gradonačelnici više nisu birani po imenu i prezimenu, već ih je postavljala lokalna skupštinska većina. Pošto su prethodno izgubili trke za gradonačelnike u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, i zamalo Beogradu, promenili su izborni zakon.

Ipak, mislim da građane u ovom turobnom vremenu sukoba na svetskoj pozornici sigurno mnogo više interesuje u kojem će pravcu Srbija ići u narednom periodu na spoljnom planu, kao i šta će biti s KiM i Republikom Srpskom. Zato se, prema svim istraživanjima javnog mnjenja, čak i na lokalnim izborima, otvaraju pitanja koja se odnose upravo na budući geopolitički položaj države. Ko bi otišao u Prištinu i srdačno se rukovao s Kurtijem, ko vidi Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu, ko bi sutra uveo sankcije Rusiji, ko bi prihvatio da lažna država Kosovo uđe u UN, ko smatra da je francusko-nemački sporazum dobar?

Kad je reč o nacionalnim pitanjima, stav Srbije protiv nasilja je prilično jasan. Živ je LDP, umro nije. Uvođenje sankcija Rusiji ne bi se dovodilo u pitanje po njihovom samom priznanju. Kad je reč o Republici Srpskoj, za mnoge u toj grupaciji ona je u stvari „Republika Šumska”. Štaviše, neki iz te koalicije koji podržavaju Dinka Gruhonjića, pomoć Zapadu u gašenju Republike Srpske smatrali bi svojom moralnom obavezom. Briga o Srbima u Crnoj Gori se ocenjuje kao „mešanje u poslove druge države”, a odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi vidi kroz reči „nemam problem s Bogom, već s njegovom administracijom na zemlji”. Hvala, ali to ne može da dobije moju podršku.

Zašto sve ovo pišem? Zato što su sva ova pitanja suštinski postojala, u ovoj ili onoj formi, i pre skoro 25 godina, pred onaj 5. oktobar. Tada sam iskreno verovao – samo da dođu „naši”, „demokratija” i svi nabrojani problemi će nestati. U kakvoj sam zabludi bio! Prošli su od tada i „oni” i „ovi” i „naši”, a problemi nisu nestali. A da li smo ipak, možda, danas blizu kraja, blizu rešenja? Ne, nismo. Smisliće deo evropskih parlamentaraca ili grupa američkih kongresmena još nešto. Neki novi zahtev. Po njihovoj potrebi uvek može nešto novo da se otvori. Kao što reče onomad Holbruk – nema kraja.

*Diplomirani novinar