Ружан сан

Он није био пецарош. Био је гњурац. Радио је обичан чиновнички посао при заводу за статистику. Свет под водом био му је попут склоништа. Бег од оног горњег света на сувом.

Откако је загазио у шесту деценију живота све чешће је имао проблема са здрављем. На пример, са слухом. Неретко му се дешавало и да не разуме онога који говори. Када би увече легао у кревет није сатима могао да заспи од зујања у ушима. Очи су га добро служиле, мада му се каткад дешавало да му слика подрхтава попут јаре на врелини асфалта. Лекари су све то приписивали стресу. Он је „стрес” сматрао лекарским изговором када нису у стању да поставе тачну дијагнозу.

Има већ двадесетак година како се рекреативно бавио роњењем. Његови су му говорили да већи број сати проводи под водом него на ваздуху. На такве опаске није се љутио. И сам је примећивао да му се док хода улицом ноге чудно понашају, да се стопала одижу и спуштају као да на себи имају пераја. Бар три пута се десило да се саплео и завршио са задњицом на тротоару. Као да му се тло под ногама само од себе извлачило и обарало га. Овог пута лекари су му саветовали преглед код физијатра који му је преписао терапију регулисања исправне шеме хода.

Покушавао је сам да одгонетне разлоге свог стања узнемирености. Прво што је свима око њега било на уму јесте то да време неумитно тече у једном правцу. Међутим, он сам никада није подржавао једносмерност ни у чему. Сматрао је да живот има небројено много смерова и путева, па самим тим и могућности.

Други разлог сам се наметао. Земљина кугла брујала је о политичкој нестабилности. Цела планета тресла се од динамита, бомби, ракета… Као да су читавим небеским простором дејствовали ројеви дронова. Звук сирена за ваздушну опасност чуо се са више страна. Какофонија звецкања оружјем, новцем, мецима, шлемовима, изјавама… подизала му је дијафрагму а ова грубо притискала срце и плућа. Бат војничких чизама претећи је допирао из далека. Погибије, уцене, санкције, немаштина, глад и притисци свих врста низали су се свакодневно. Све то враћало га је у време које је већ једном прошао. Лева потколеница жигала га је од прострелне ране коју је као млад задобио на ратишту.

У устима је осећао укус бензина а на јагодицама прстију мирис папирних новчаница које ни потоње деценије боравка под водом нису спрале. У ушним шкољкама одзвањао му је звук разгласа са разних протеста, пиштање пиштаљки и лупа металних шерпи, лонаца, бубњева, извикивање парола, хук масе, хор басова налик стадионском навијању… И опет она какофонија која се временом стапала у раван, дугачак тон.

Као и обично и тог поподнева кренуо је на роњење. На разрованом тргу налетео је на облак прашине којим га је запахнуо велики багер. Зањихао се и наслонио на неку бандеру. Потом је сав прашњав стигао до једног иновативног и сасвим репрезентативног објекта. У питању је био базенски комплекс са симулацијом подводног света океана. За чланску карту издвајао је готово половину своје месечне плате. У ово велелепно научноистраживачко здање долазио је у слободно време као на психотерапију.

Пресвукао се у гњурачко одело и спустио у воду слану попут морске. Непојамно велики базен имитирао је океанско дно препуно стена, камења, песка, шкољки…и свакојаке морске флоре и фауне. На дну су лежале олупине бродова, војних подморница, труп авиона, амфоре, чак и скелети људских бића.

Чуо је своје дисање како сече муклу подводну тишину. Изненада, поглед му се срео са главатом рибом коју до сада уживо никада није имао прилику да види. Њене очи биле су безизражајне а уста се споро отклапала и заклапала као да му нешто говоре. Гледали су се нетремице. Телом су му пролазили жмарци. Главата риба нервозно је покретала главу, час лево, час десно. За њом су убрзо дошле и друге, сличног изгледа рибе. Када би главата риба скренула десно и све остале би то учиниле. Када би пошла лево и оне би, као једна, запливале у истом правцу. Колико год пута да је главата риба мењала смер, остале би је беспоговорно пратиле. Питао се како је могуће да се ни једна једина, ни једног јединог трена није осмелила да промени смер? Питао се шта је то што је главату рибу начинило тако ауторитативним вођом, јер, наизглед, она није имала ни већа пераја, ни сјајнију и гушћу крљушт, ни оштрије зубе… а ни тако значајно већу главу?

Затим се појавило јато рибица, много мањих од јата главате рибе, и улетело у њену уиграну армаду пореметивши јој кретање. Главата риба је мирно разјапила чељуст, а за њом је исто учинила и цела њена главата армада и у њихова разјапљена уста, као у какву замку, улетело је готово цело јато рибица. Потом је из оближње војне подморнице своје краке супериорно испружила повећа хоботница, једним замахом почистила терен и повукла се у своје одаје. Из суседне олупине брода искрцавање је отпочело на десетине краба и ракова.

Видевши ову сцену наш гњурац је изронио на површину и тешком муком скинуо са себе гњурачко одело. Чинило му се као да свлачи сопствену кожу. Издахнуо је ваздух, па дубоко удахнуо. Недалеко од њега допирали су гласови људи чије су се реченице преплитале сустижући једна другу:

– … Ко геноцидан? Човече, докле, бре, тај принцип „кадија те тужи, кадија ти суди”?

– … Ја мислим да се треба суочити са својом прошлошћу. Прво почистити своје двориште…

– … Да неће можда о томе да одлучује Немачка или можда они геноцидни каубоји што збрисаше Индијанце, или они што су на пљачки колонија изградили своју моћ?…

– … Ја сам увек за то да се обе стране чују, уосталом то је фер и демократски…

– … Ма, не буди наиван, како мислиш да ће у СБ УН да расправљају о својој кривици и на крају да се покају, клекну и замоле нас за опроштај?…

– … Знаш ли ти да у Старој Грчкој, где је та демократија и настала, право на глас нису имали, ко? Па, радничка класа то јест робови, брате… Демократија важи само за изабране!

Погледао је на велики сат пројектован на плафону и схватио да је његово време истекло.

– Буди се! – зачуо се женски глас. – Кафа ти се хлади.

Тргнуо се из сна. Скочио је из кревета и осетио онај оштри бол од прострелне ране у левој потколеници. Шаком је дотакао образ, био је мокар.