Број жртава у возу 393 никад није утврђен

Тома Тодоровић

Ниш – На данашњи дан пре 25 година, у 11.55 часова, у Грделичкој клисури, догодио се један од најтежих злочина у агресији северноатлантске алијансе на нашу земљу. У истом тренутку и размаку од само неколико секунди, четири разорна пројектила погодила су железнички мост преко реке и на самом мосту путнички воз број 393, који је саобраћао на релацији Ниш–Табановце–Скопље–Солун. Два пута у непосредној близини, у размаку од само педесетак метара, погођен је вијадукт на друмској магистрали од Ниша према државној граници између Србије и Македоније.

На мермерној плочи поред моста изнад реке Јужне Мораве у Грделичкој клисури, откривеној у знак сећања на страдање цивила 1999, уклесано је: „Не треба се бојати људи, него нељудског у њима.”

Био је понедељак. Други дан Ускрса. Неколико минута пре поднева у злочиначком ракетирању НАТО-а погинуло је најмање 15 путника у возу, међу њима и шестогодишњи дечак. Повређено је више од 40 путника, док су железничка пруга и друмска магистрала онеспособљени за саобраћај. Тачан број жртава није никада утврђен, јер разорним гранатама на мосту су погођени други и трећи вагон железничке композиције, а први вагон са локомотивом се откинуо од композиције и наставио даље стотинак метара јужно од моста.

Воз са путницима кренуо је око девет часова тог преподнева са железничке станице „Црвени крст” у Нишу. У клисури су други и трећи вагон композиције спржени – од њих су остали само пепео и прах.

На дотадашњем друмском надвожњаку испод којег протиче Јужна Морава и деценијама пролази међународна пруга Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина, „ни камен на камену”, само бетонски обриси и провалија... Од силине напада и јаких детонација у кругу од око 300 метара од ракетираног моста скоро све породичне куће биле су тешко оштећене, страдали су кровови, попуцали прозори и врата, а дворишта остала пуна бетона и камена...

Горан Микић и Бобан Костић управљали су тога дана локомотивом воза. Било је ратно стање и нико није стизао да води рачуна о броју путника, најважније је било да сви стигну безбедно до одредишта. Зато се ни данас не зна колико је људи било у возу када је погођен.

Нису више Бобан и Горан за управљачем локомотива. Радили су као надзорници до пре неколико година на железничкој станици „Црвени крст” у Нишу. Бобан је био у „Србија карго”, а Горан у „Србија возу”. Бобан је 2020. отишао у Немачку, тамо данас живи и ради...

– Било је то страшно, трагично пролеће. Не поновило се. Пакао је тог 12. априла на мостове у нашој земљи слетео с неба. Страдали заслужују да их не заборавимо – рекао нам је јуче Горан Микић, помоћник-машиновођа међународног путничког воза 393.

Становници Грделице и оближње Ораовице у долини Јужне Мораве, где се злочин догодио, тих априлских дана испричали су да су данима пре Ускрса 1999, авиони надлетали Грделичку клисуру. Онда су 12. априла ракетирали мост. Истога дана у седишту НАТО-а негиран је напад на воз у Грделичкој клисури, али је већ сутрадан под притиском светске јавности акција авиона северне алијансе потврђена уз констатацију да је реч „о колатералној штети”.

У уторак, 13. априла 1999. године, огласио се и портпарол НАТО-а Џејми Шеј, који је признао да је у нападу на железнички мост преко Јужне Мораве са два пројектила погођен и воз на мосту, али изјавио је „да није било никакве намере да се погоди железничка композиција”. Због бројних осуда у свету, истога дана врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк рекао је „да је пилот имао задатак да сруши мост и да је два пута гађао мету, али да је у последњем тренутку, у делићу секунде схватио да је воз на њему и да више није могао да заустави већ испаљене ракете”.

У Грделичкој клисури, на месту трагедије, данас у 11.55 сати, биће организован комеморативни скуп на којем ће бити одата почаст страдалима.