Broj žrtava u vozu 393 nikad nije utvrđen

Toma Todorović

Niš – Na današnji dan pre 25 godina, u 11.55 časova, u Grdeličkoj klisuri, dogodio se jedan od najtežih zločina u agresiji severnoatlantske alijanse na našu zemlju. U istom trenutku i razmaku od samo nekoliko sekundi, četiri razorna projektila pogodila su železnički most preko reke i na samom mostu putnički voz broj 393, koji je saobraćao na relaciji Niš–Tabanovce–Skoplje–Solun. Dva puta u neposrednoj blizini, u razmaku od samo pedesetak metara, pogođen je vijadukt na drumskoj magistrali od Niša prema državnoj granici između Srbije i Makedonije.

Na mermernoj ploči pored mosta iznad reke Južne Morave u Grdeličkoj klisuri, otkrivenoj u znak sećanja na stradanje civila 1999, uklesano je: „Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima.”

Bio je ponedeljak. Drugi dan Uskrsa. Nekoliko minuta pre podneva u zločinačkom raketiranju NATO-a poginulo je najmanje 15 putnika u vozu, među njima i šestogodišnji dečak. Povređeno je više od 40 putnika, dok su železnička pruga i drumska magistrala onesposobljeni za saobraćaj. Tačan broj žrtava nije nikada utvrđen, jer razornim granatama na mostu su pogođeni drugi i treći vagon železničke kompozicije, a prvi vagon sa lokomotivom se otkinuo od kompozicije i nastavio dalje stotinak metara južno od mosta.

Voz sa putnicima krenuo je oko devet časova tog prepodneva sa železničke stanice „Crveni krst” u Nišu. U klisuri su drugi i treći vagon kompozicije sprženi – od njih su ostali samo pepeo i prah.

Na dotadašnjem drumskom nadvožnjaku ispod kojeg protiče Južna Morava i decenijama prolazi međunarodna pruga Beograd–Niš–Skoplje–Solun–Atina, „ni kamen na kamenu”, samo betonski obrisi i provalija... Od siline napada i jakih detonacija u krugu od oko 300 metara od raketiranog mosta skoro sve porodične kuće bile su teško oštećene, stradali su krovovi, popucali prozori i vrata, a dvorišta ostala puna betona i kamena...

Goran Mikić i Boban Kostić upravljali su toga dana lokomotivom voza. Bilo je ratno stanje i niko nije stizao da vodi računa o broju putnika, najvažnije je bilo da svi stignu bezbedno do odredišta. Zato se ni danas ne zna koliko je ljudi bilo u vozu kada je pogođen.

Nisu više Boban i Goran za upravljačem lokomotiva. Radili su kao nadzornici do pre nekoliko godina na železničkoj stanici „Crveni krst” u Nišu. Boban je bio u „Srbija kargo”, a Goran u „Srbija vozu”. Boban je 2020. otišao u Nemačku, tamo danas živi i radi...

– Bilo je to strašno, tragično proleće. Ne ponovilo se. Pakao je tog 12. aprila na mostove u našoj zemlji sleteo s neba. Stradali zaslužuju da ih ne zaboravimo – rekao nam je juče Goran Mikić, pomoćnik-mašinovođa međunarodnog putničkog voza 393.

Stanovnici Grdelice i obližnje Oraovice u dolini Južne Morave, gde se zločin dogodio, tih aprilskih dana ispričali su da su danima pre Uskrsa 1999, avioni nadletali Grdeličku klisuru. Onda su 12. aprila raketirali most. Istoga dana u sedištu NATO-a negiran je napad na voz u Grdeličkoj klisuri, ali je već sutradan pod pritiskom svetske javnosti akcija aviona severne alijanse potvrđena uz konstataciju da je reč „o kolateralnoj šteti”.

U utorak, 13. aprila 1999. godine, oglasio se i portparol NATO-a Džejmi Šej, koji je priznao da je u napadu na železnički most preko Južne Morave sa dva projektila pogođen i voz na mostu, ali izjavio je „da nije bilo nikakve namere da se pogodi železnička kompozicija”. Zbog brojnih osuda u svetu, istoga dana vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark rekao je „da je pilot imao zadatak da sruši most i da je dva puta gađao metu, ali da je u poslednjem trenutku, u deliću sekunde shvatio da je voz na njemu i da više nije mogao da zaustavi već ispaljene rakete”.

U Grdeličkoj klisuri, na mestu tragedije, danas u 11.55 sati, biće organizovan komemorativni skup na kojem će biti odata počast stradalima.