Очекивања од Хила

Много се, у делу опозиције и њој наклоњене јавности, очекивало од његовог доласка у Београд. Подсећало се како се понашао деведесетих година прошлог века и лицитирало како ће све „завртати руку” власти, односно Александру Вучићу. Међутим, готово одмах по доласку америчког амбасадора Кристофера Хила еуфорија се претворила у резигниране опаске да није оно што је некад био. Сад му је упућено бесно отворено писмо, у којем му је јасно стављено до знања како је изневерио очекивања. А Хил се уопште није променио. Ради исто што и увек – заступа интересе своје земље. И то је, много пута, јасно и јавно рекао.

Откако је дошао, Хил није пропустио ниједну прилику да изнесе јасне и дијаметрално супротне ставове од званичних ставова овдашње власти, али и огромне већине грађана у Србији. Но, ни његова „сугестија” да у замену за формирање Заједнице српских општина пустимо такозвано Косово у међународне институције, ни такорећи недвосмислен захтев за смену тадашњег директора БИА Александра Вулина због учешћа на безбедносном форуму у Москви, није био разлог да му се на главу сручи толико беса, као његова изјава да „међународна заједница не воли идеју евентуалног бојкота избора”.

Ова кратка опаска о најављеном бојкоту избора у Београду, дата после састанка представника власти и опозиције у Скупштини Србије, којем је и он, на позив председнице парламента Ане Брнабић, присуствовао, била је разлог да му лидер ССП-а Драган Ђилас „саспе” у лице шта мисли о њему. Каже Ђилас: „Ако већ за нешто кажете да је унутрашња ствар Србије, онда основна пристојност налаже да о томе не износите свој став. Посебно кад знамо да су Ваши ставови – ставови подршке организованој криминалној групи на челу с Александром Вучићем.” Оптужио га је да је „после покрадених избора дао идентичну изјаву као Марија Захарова – да се радујете наставку сарадње с режимом. Бићу кратак и јасан: не знам по којем основу сте уопште присуствовали састанку. Вероватно сте били ту ’са младине стране’”.

Лидер Странке слободе и правде не би имао никакав проблем с Хиловим присуством на овом састанку да није било оне „спорне” опаске и то се јасно види из таксативно набројаних очекивања од Хила. Ђилас је написао: „Од америчког амбасадора се очекује да говори о гушењу слободе и демократије, налазима ОДИХР-а. Очекује се да кажете да не смеју да се бију лекари и професори док деле флајере, да полиција мора да ухапси извршиоце, да медијска харанга против проевропских политичара мора да стане, да мора да се додели пета фреквенција, што режим не чини већ две године...” У преводу на српски, Кристофер Хил је тотално омануо у испуњавању очекивања овог дела опозиције да „заврне руку” Вучићу и припомогне да он буде смењен, а тек та фреквенција – то је неопростиво.

Ђилас је сав бес – што Хил није, као ономад један од његових претходника Кајл Скот, шетао по опозиционим изборним штабовима и, у овом случају, стао на страну овог дела опозиције – срочио у писмо. Успут, Скот је, што је и власт на неки начин признала, „убацио” опозиционе коалиције Двери и ДСС-а, и СДС-а Бориса Тадића, ЛДП-а и ЛСВ-а у парламент иако нису прешле цензус. Власт нам никад није објаснила како је Скот то успео, нити је икоме у опозицији, осим СРС-у, то засметало.

Други нису ишли толико далеко да пишу бесна писма, али су згранути његовим присуством на овом састанку. Александар Јовановић Ћута из Еколошког устанка зато није хтео ни да дође на састанак. Милош Јовановић је оценио да је „позивањем амбасадора на састанак власти и опозиције на којем се разговара о изборним условима режим Александра Вучића још једном унизио Србију”. Јовановић је казао: „Присуство западних амбасадора скупштинском колегијуму не само да потврђује исправност наше одлуке да на њега не идемо, већ, нажалост, и чињеницу да Србија не води политику самостално.” Могло би се рећи да се сада НДСС држи принципијелно, јер није док је, под истим руководством, био ДСС, хтео да учествује у дијалогу власти и опозиције уз посредовање странаца.

Али, постоји „мала” разлика, јер, иако Јовановић не одобрава потезе, сада својих опозиционих савезника из „Србије против насиља” – што се „убише” обијајући прагове у Бриселу, Паризу, Берлину, где год их позову, да се пожале на власт у својој земљи – како је рекао, разуме их. И баш док се у Скупштини Србије водио дијалог, којем је, на ужас овог дела опозиције, присуствовао и Хил, једна делегација, укључујући и Борка Стефановића, потпредседника ССП-а, била је у гостима у Берлину, где се састала с посланицима немачког Бундестага, најпознатијим по лобирању за независно Косово, попут Јосипа Јуратовића и Михаила Рота. И све то док се Немачка спрема да у Генералној скупштини изгура усвајање резолуције о „геноциду у Сребреници”, која ће и те како угрозити Републику Српску, о чијој одбрани, врло често, говори Милош Јовановић.

Ану Брнабић су и неки медији наклоњени власти критиковали што је звала Хила, уз подсећање шта је све он рекао и тражио, што је супротно интересима Србије. И има се ту штошта рећи, а има нечега и у објашњењу које је Брнабићева дала – позвала је западне амбасадоре да би могли сами све да чују, а не да им се преноси шта је речено, како коме одговара.

Није Србији проблем Кристофер Хил, ни западни, ни било који други амбасадори. Они раде оно што им је посао – заступају интересе своје земље. И чине све што могу, а моћни свашта могу, да остваре те интересе. Само да подсетимо, кад Вучић није сменио Александра Вулина, америчка администрација применила је друга средства – увела је санкције Вулину, а овај је, како је рекао, због интереса Србије, сам поднео оставку, да земља не би трпела притиске због њега. Дакле, амбасадори раде свој посао. Било би добро за Србију кад би се сви овде преиспитали чији посао они раде.