Očekivanja od Hila

Mnogo se, u delu opozicije i njoj naklonjene javnosti, očekivalo od njegovog dolaska u Beograd. Podsećalo se kako se ponašao devedesetih godina prošlog veka i licitiralo kako će sve „zavrtati ruku” vlasti, odnosno Aleksandru Vučiću. Međutim, gotovo odmah po dolasku američkog ambasadora Kristofera Hila euforija se pretvorila u rezignirane opaske da nije ono što je nekad bio. Sad mu je upućeno besno otvoreno pismo, u kojem mu je jasno stavljeno do znanja kako je izneverio očekivanja. A Hil se uopšte nije promenio. Radi isto što i uvek – zastupa interese svoje zemlje. I to je, mnogo puta, jasno i javno rekao.

Otkako je došao, Hil nije propustio nijednu priliku da iznese jasne i dijametralno suprotne stavove od zvaničnih stavova ovdašnje vlasti, ali i ogromne većine građana u Srbiji. No, ni njegova „sugestija” da u zamenu za formiranje Zajednice srpskih opština pustimo takozvano Kosovo u međunarodne institucije, ni takoreći nedvosmislen zahtev za smenu tadašnjeg direktora BIA Aleksandra Vulina zbog učešća na bezbednosnom forumu u Moskvi, nije bio razlog da mu se na glavu sruči toliko besa, kao njegova izjava da „međunarodna zajednica ne voli ideju eventualnog bojkota izbora”.

Ova kratka opaska o najavljenom bojkotu izbora u Beogradu, data posle sastanka predstavnika vlasti i opozicije u Skupštini Srbije, kojem je i on, na poziv predsednice parlamenta Ane Brnabić, prisustvovao, bila je razlog da mu lider SSP-a Dragan Đilas „saspe” u lice šta misli o njemu. Kaže Đilas: „Ako već za nešto kažete da je unutrašnja stvar Srbije, onda osnovna pristojnost nalaže da o tome ne iznosite svoj stav. Posebno kad znamo da su Vaši stavovi – stavovi podrške organizovanoj kriminalnoj grupi na čelu s Aleksandrom Vučićem.” Optužio ga je da je „posle pokradenih izbora dao identičnu izjavu kao Marija Zaharova – da se radujete nastavku saradnje s režimom. Biću kratak i jasan: ne znam po kojem osnovu ste uopšte prisustvovali sastanku. Verovatno ste bili tu ’sa mladine strane’”.

Lider Stranke slobode i pravde ne bi imao nikakav problem s Hilovim prisustvom na ovom sastanku da nije bilo one „sporne” opaske i to se jasno vidi iz taksativno nabrojanih očekivanja od Hila. Đilas je napisao: „Od američkog ambasadora se očekuje da govori o gušenju slobode i demokratije, nalazima ODIHR-a. Očekuje se da kažete da ne smeju da se biju lekari i profesori dok dele flajere, da policija mora da uhapsi izvršioce, da medijska haranga protiv proevropskih političara mora da stane, da mora da se dodeli peta frekvencija, što režim ne čini već dve godine...” U prevodu na srpski, Kristofer Hil je totalno omanuo u ispunjavanju očekivanja ovog dela opozicije da „zavrne ruku” Vučiću i pripomogne da on bude smenjen, a tek ta frekvencija – to je neoprostivo.

Đilas je sav bes – što Hil nije, kao onomad jedan od njegovih prethodnika Kajl Skot, šetao po opozicionim izbornim štabovima i, u ovom slučaju, stao na stranu ovog dela opozicije – sročio u pismo. Usput, Skot je, što je i vlast na neki način priznala, „ubacio” opozicione koalicije Dveri i DSS-a, i SDS-a Borisa Tadića, LDP-a i LSV-a u parlament iako nisu prešle cenzus. Vlast nam nikad nije objasnila kako je Skot to uspeo, niti je ikome u opoziciji, osim SRS-u, to zasmetalo.

Drugi nisu išli toliko daleko da pišu besna pisma, ali su zgranuti njegovim prisustvom na ovom sastanku. Aleksandar Jovanović Ćuta iz Ekološkog ustanka zato nije hteo ni da dođe na sastanak. Miloš Jovanović je ocenio da je „pozivanjem ambasadora na sastanak vlasti i opozicije na kojem se razgovara o izbornim uslovima režim Aleksandra Vučića još jednom unizio Srbiju”. Jovanović je kazao: „Prisustvo zapadnih ambasadora skupštinskom kolegijumu ne samo da potvrđuje ispravnost naše odluke da na njega ne idemo, već, nažalost, i činjenicu da Srbija ne vodi politiku samostalno.” Moglo bi se reći da se sada NDSS drži principijelno, jer nije dok je, pod istim rukovodstvom, bio DSS, hteo da učestvuje u dijalogu vlasti i opozicije uz posredovanje stranaca.

Ali, postoji „mala” razlika, jer, iako Jovanović ne odobrava poteze, sada svojih opozicionih saveznika iz „Srbije protiv nasilja” – što se „ubiše” obijajući pragove u Briselu, Parizu, Berlinu, gde god ih pozovu, da se požale na vlast u svojoj zemlji – kako je rekao, razume ih. I baš dok se u Skupštini Srbije vodio dijalog, kojem je, na užas ovog dela opozicije, prisustvovao i Hil, jedna delegacija, uključujući i Borka Stefanovića, potpredsednika SSP-a, bila je u gostima u Berlinu, gde se sastala s poslanicima nemačkog Bundestaga, najpoznatijim po lobiranju za nezavisno Kosovo, poput Josipa Juratovića i Mihaila Rota. I sve to dok se Nemačka sprema da u Generalnoj skupštini izgura usvajanje rezolucije o „genocidu u Srebrenici”, koja će i te kako ugroziti Republiku Srpsku, o čijoj odbrani, vrlo često, govori Miloš Jovanović.

Anu Brnabić su i neki mediji naklonjeni vlasti kritikovali što je zvala Hila, uz podsećanje šta je sve on rekao i tražio, što je suprotno interesima Srbije. I ima se tu štošta reći, a ima nečega i u objašnjenju koje je Brnabićeva dala – pozvala je zapadne ambasadore da bi mogli sami sve da čuju, a ne da im se prenosi šta je rečeno, kako kome odgovara.

Nije Srbiji problem Kristofer Hil, ni zapadni, ni bilo koji drugi ambasadori. Oni rade ono što im je posao – zastupaju interese svoje zemlje. I čine sve što mogu, a moćni svašta mogu, da ostvare te interese. Samo da podsetimo, kad Vučić nije smenio Aleksandra Vulina, američka administracija primenila je druga sredstva – uvela je sankcije Vulinu, a ovaj je, kako je rekao, zbog interesa Srbije, sam podneo ostavku, da zemlja ne bi trpela pritiske zbog njega. Dakle, ambasadori rade svoj posao. Bilo bi dobro za Srbiju kad bi se svi ovde preispitali čiji posao oni rade.