Запуштено градиво

На Бановом брду је Партизан сахранио наду да ће ове године да се врати на престо. Изгубио је од Чукаричког с 3:2 и, мада има још седам кола, било би чудо над чудима да Црвена звезда испусти предност од седам бодова.

Имали су „црно-бели” јесенас сличан капитал, али су га проћердали. Овог пролећа су један бод преимућства после „вечитог дербија” девалвирали у минус четири, а на Бановом брду су још више погоршали курс.

Стадион Чукаричког им је опет био кобан. Прошле године, под Дуљајевим вођством, кад се тек латио посла, изгубили су две утакмице узастопно на Бановом брду. Једну у последњем колу редовног дела, а три дана потом и на почетку доигравања за пласман од првог до осмог места (обе са по 1:0). На крају су завршили као четврти, што је најгори њихов учинак од како се распала она некадашња Југославија.

У суботу им предстоји још један обрачун с највећим ривалом. Окршај на Звездином стадиону вероватно неће имати утицај на борбу за првака. Чак да Партизан надвиси свог великог противника тешко је да се претпостави да ће то толико да погоди „црвено-беле”, па да их такве ошамућене поклопе још два таласа и одвуку с лида у дубину.

На Бановом брду је Партизан показао све своје врлине и мане. Када је могао да засеје (Захидова шанса на почетку утакмице после лепе комбинације) то није учинио (голман одбранио). Када је изгледало да је безнадежно потонуо изронио је као делфин, дао два гола за два минута и тиме све запрепастио.

Да је остало нерешено не би се његови изгледи битније променили (заостајао би шест бодова за Звездом), али би због још једног преокрета (а таквима је обележио ову сезону) ране биле јуначке. Међутим, пао је, јер се дуго провлачио на мегданим, а није поправио себе тамо где је танак.

Партизану у нападу фале продорност (има брза крила, али она све ређе крећу право на противнички гол), добар скакач (или бољи центаршутеви) и опасан шутер (круже његови играчи као киша око Крагујевца, али нема громова). Тек кад вода дође до грла он престане да се брчка и снажно заплива. Тада заблиста и неки драгуљ (Северинин погодак је био толико невероватан да је изазвао неверицу) или ни из чега створи шансу (Николић је главом уназад пребацио лопту Баждару, а он из не баш лаке позиције надмудрио одличног голмана Самуровића).

У везном реду је у недељу, поред крхког Захида, Дуљај ставио и кудикамо физички јаче Кастиља и Канутеа, али је баш њих извео из игре када су се кола сурвавала. Захид је фудбалски зналац, међутим, није стреловит. Лопта се споро одваја од њега, мада уме да је добро упути. Да ли он касни с њеном предајом (у последње време га често блокира играч непосредно испред њега) или га његови играчи не „читају” то је питање на које само они могу да одговоре.

Средњи ред би морао много више да буде чврст истурени бастион одбране свог гола. Партизанови „везњаци”, међутим, никако то да буду. На свакој утакмици на њиховим штитовима су рупе, као да нема ковача, који би „закрпио” те „ожиљке” из минулих борби.

Бекови помажу нападу неуморно и, можда баш због тога, не стижу да свих 90 минута држе корак с онима које треба да укроте. Ужу одбрану увек неко ухвати на кривој нози (не поклекне сваки пут, али нема утакмице на којој није следила крв у жилама онима којима срце куца за Партизан).

Досад је најпоузданији међу „црно-белима” био голман Јовановић. На њихову жалост на Бановом брду се повредио већ у првом минуту, некако је издржао до 38, па је онда морао да напусти бојно поље. Да је свих 90 минута био пред голом можда се мрежа Партизана не би три пута затресла. Он је избио на такав глас да од њега противнички шутери већ зазиру.

Партизан, досад заклоњен срећом, као да је поверавао да ће она увек да га прати. И на Бановом брду му је прискочила у помоћ, а потом као да се збунила за рачун којих „црно-белих” да доврши посао.

Не каже се узалуд да срећа треба да се заслужи, па Партизан, вероватно, није без разлога постао њен миљеник. Међутим, не треба и да је претерано проверава: његови фудбалери баш раде против себе, конкретније речено праве много грешака из којих не извлаче поуке. Због тога губе бодове, а самим тим и титулу. Уместо да извуку наравоученије они као да се заваравају оним да је сутра нов дан, да мисле само о следећем противнику, а оно на шта се још није слегла прашина је већ – архивирано.

Пример за такве наивне пропусте је и овај прошли меч. Изгуби се лопта на средини терена и настане кошмар ојачан ситним нетачностима, које буду кобне. Код првог гола најпре Ивановић, а одмах потом и Доцић, пробацили су лопту између двојице Партизанових играча, који су стајали пред њима као дрвеће у парку. Мрежу је затресао Мело, који је и почео акцију, онда претрчао пола игралишта и на седам метара од гола био толико сам да је имао време да прими лопту, окрене се око своје осе и пуца.

Код другог гола Захид, који се не сналази најбоље у одбрани, лоптом која је утекла Аџићу је погодио баш њега. Она је пронашла Ивановића, а он Партизанову мрежу. Да је архитекта Партизанових напада био малчице прибранији и послао лопту на било коју другу страну његов тим не морао голим рукама да вади баш толико врело кестење из ватре. Трећи гол је пао после продора Ивановића и његовог центаршута Никчевићу на кога је заборавио Антић.

Пред Партизаном је сада Црвена звезда у суботу. За такве двобоје мотив увек постоји, а што се „црно-белих” тиче њихова права шанса за доказивање (од 2019. нису освојили ниједан једини трофеј) сада је, ипак, Куп Србије у коме су, опет уз много среће, некако догурали до полуфинала.