Дунав добар за пиће и пецање

Мада је Дунав и даље најпрљавији у српском делу тока, недавно објављена међународна истраживања указују да је загађеност ове европске реке опала у протеклих седам година. Последњи налази домаћих стручњака потврђују да је вода Дунава код Београда довољно добра да из ње може да се лови риба и захвата вода за пиће.

Разлога за бојазан нема, али брига није неумесна јер воду свакодневно загађују сви становници главног града, будући да нема уређаја који би пречистили канализационе воде пре него што се излију. Осим грађана, који нису одговорни за недостатак комуналне инфраструктуре, реку угрожавају индустријска и пољопривредна постројења, међу којима се само мали број потрудио да угради филтере за своје отпадне воде које испуштају у Дунав.

– Наше анализе показују да се вода Дунава у потесу од Бановаца до Брестовика може сврстати у другу класу. Мало погоршање микробиолошких параметара регистровали смо у ужој градској зони. То значи да купање у појединим деловима тог подручја, да је сада сезона за плажу, не би било препоручљиво. Када се све узме у обзир, нема помака набоље, али можемо да се сложимо са закључцима страних колега да је Дунав чистији него пре десетак година – истиче др Мирослав Танасковић из Градског завода за јавно здравље.

Побољшање, ипак, није наша заслуга. Србију спасава што се остале земље овог слива помно старају о чистоћи њихове и наше реке, док смо ми Дунаву највише помогли „потапајући” нашу индустрију и тако елиминишући значајан део загађења. Земље ка којима Дунав тече када напусти наше границе ипак не морају да се хватају за главу због наше неодговорности јер је Ђердап џиновски природни филтер.

– Ђердап је огромна акумулација која веже доста загађујућих материја и чисти Дунав, тако да он из њега избија и тече ван наших граница у много бољем стању. На жалост, не треба да бринемо само због Дунава јер су његове притоке још запуштеније – објашњава др Момир Пауновић са Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, члан једне од радних група Међународне комисије за заштиту Дунава.

Ако не представља еколошку претњу по суседе, Србија и даље не предузима много како би отклонила опасност у коју себе доводи. Док је у свету непојмљиво да рекама, као код нас, плутају острвца флаша и канти, овде Савом и Дунавом мирно крстаре одбачени намештај, покварени фрижидери и олупине аутомобила. С оне стране граница стручњаци заустављају чак и ситне честице убацујући у воду коагуланте који разграђују хемијско загађење. Однедавно су почели да у воду досипају соли које спречавају чак и развој сувишних алги и непожељне трске. Само Београду, да се не говори о мањим градовима по Србији, за пречишћавање канализационих вода неопходно је око 500 милиона евра, које ни главни град, ни републичка каса немају без кредита из иностранства. И сигурно више од 10 година рада. Ни индустријског загађења се нећемо лако решити јер су казне, како често признају инспектори, исувише мале и предузетницима се више исплати да их плате него да улажу у вишеструко скупље системе за пречишћавање вода из њихових постројења.

– У свету индустријалци су дужни да мере проток из фабрика како би инспектори пратили колико су њихове отпадне воде загађене. Код нас инспектори анализирају само узорке из река и не могу да утврде колико је загађење из сваке појединачне фабрике. Ако и покушају да мере загађење већ на извору, у одводној цеви фабрике, инспектори су немоћни када, на пример, затекну 20 малих фирми у изнајмљеној хали пропалог привредног гиганта. Нема начина да установе из које фирме отиче који елемент – потужио се др Танасковић.