Празнична недоумица – Ускрс или Васкрс

Сваке године пред највећи хришћански празник читаоци пишу на адресу „Политике” или зову лекторе у редакцији постављајући исто питање: Да ли је исправно рећи Ускрс или Васкрс? Ово је врло распрострањена језичка недоумица. Да би се решила, потребно је да се вратимо неколико векова уназад.

Језик који су до половине 18. века учени Срби и свештенство користили за стварање дела религиозно-поучног карактера зове се српскословенски. Да појаснимо, српскословенским се није говорило, већ се из богослужбених и других књига појало или гласно читало. То је српска редакција старословенског језика (једноставније речено – изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин), настала у време када су Срби примили писменост (током 10. века). Од тада па до првих деценија 15. века Срби су речи као што су Васкрс, васкрсе изговарали с полугласником иза почетног в, а од 15. века па надаље изговарају их са а. Дакле, облик Васкрс је из српскословенског.

Језик је жив организам који се стално мења, вековима уназад. Реч Ускрс припада народном језику, у којем је веома давно почетно у добијено од старог почетног в иза којег је следио тврди полуглас. Из овога следи да облик Ускрс није погрешан, већ је подједнако исправан као и облик Васкрс.

За Васкрс (Ускрс) верници Српске православне цркве поздрављају се речима: „Христос васкрсе” – „Ваистину васкрсе” или „Христос воскресе” – „Ваистину воскресе”. Међутим, у поздраву није уобичајено користити народни изговор – „Христос ускрсну”.

Занимљив је и одговор на питање одакле поздрав „Христос воскресе”.

Крајем 17. века Срби предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем избегли су на север преко Саве и Дунава. У ову велику сеобу кренуло је око 70.000 Срба. Међутим, у Хабзбуршкој монархији били су изложени националним, верским и језичким притисцима и овакве друштвене и политичке прилике натерале су народне представнике да од Русије траже помоћ у виду књига и учитеља. Цар Петар Велики одговорио је потврдно на молбу Срба 1722. године, али тек 1726. у Војводину стиже Максим Суворов, учитељ и преводилац из Русије. Он исте године у Карловцима отвара Славјанску школу. И тако међу Србе долази још један књижевни језик – рускословенски, јер су књиге које су Руси донели надоместиле недостатак српских штампаних књига. Литургијски карактер рускословенског језика пресудно је утицао на његово одомаћивање у српској култури. Српскословенски и рускословенски су, дакле, две варијанте (српска и руска) једног истог књижевног језика – старословенског.

Рускословенски језик задржао се до данашњих дана у употреби у Српској православној цркви и отуда поздрав – „Христос воскресе”. Онде где је у рускословенском префикс во-, а у српскословенском ва-, у српском народном језику добили смо префикс у-.

Када се прича о овим језичким варијантама, мора се поменути да је рускословенски језик народу био потпуно нејасан и разумљиво је што су поједини ствараоци тражили начине да њихова дела буду блиска и обичном човеку, а не само свештенству и малобројним ученим људима. У оваквим околностима Србима неразумљиви рускословенски почиње да се меша са српским народним језиком и настаје славеносрпски. У њему су се измешале језичке црте различитих језика и зато се он другачије назива и хибридни или мешовити.

Из свега наведеног апсолутно је јасно да су исправна оба облика (и Ускрс и Васкрс), у питању су само различите варијанте. Оне су стилски обојене и то би требало да буде једини разлог који ће пресудити који ћемо од ова два облика користити.

Марина Јаковљевић,
шеф лектора дневног листа „Политика”