Дипломатска аљкавост

Зашто српска дипломатија улази у битке за које се унапред зна да ће бити изгубљене?

Прво је водећа европска организација посвећена људским правима и развоју демократије подржала пријем Косова у своје чланство, а потом 2. маја треба очекивати да Србија неће успети да у Уједињеним нацијама спречи усвајање резолуције о Сребреници.

Парламентарна скупштина Савета Европе (СЕ) на пленарној седници у Стразбуру је са 131 гласом за, 29 против и 11 уздржаних усвојила позитивно мишљења за чланство Косова, који је саставила известитељка, грчка посланица Теодора Дора Бакојанис. Косово је, „без обзира на неке недостатке”, функционална демократија и испуњава услове за пријем, изјавила је Гркиња.

Нацрт је у марту одобрио Комитет за политику и демократију, а у понедељак је и Комитет за правна питања и људска права усвојио нацрт мишљења о апликацији Косова. Двоје српских делегата било је против, а придружио им се и члан комитета са Кипра. Остала 23 члана била су за, један уздржан. Баш неизвесно. Сада преостаје да се позитивна препорука проследи министрима иностраних послова Савета Европе на седници 16. маја, када ће организација обележити 75. годишњицу постојања.

Чланство Косова је на домаку: 12 од 46 чланица СЕ не признаје независно Косово, што је испод неопходне двотрећинске већине. Могуће је међутим да се тема не стави на дневни ред пошто земље Квинте, које све подржавају Косово – САД, Немачка, Велика Британија, Француска и Италија – желе да Приштина крене ка успостављању Заједнице општина са српском већином (ЗСО). Процена је да је то једини начин да се премијер Албин Курти обавеже да испуни давно прихваћену обавезу.

Београд би пожурио да слави, али било би то само продужавање неминовног, јер би одавно требало да буде јасно да је циљ западне дипломатије да потврди међународно правни субјективитет Косова и потрудиће се да оно постане члан сваке међународне организације у којој имају довољно утицаја. Тако и са Саветом Европе.

Једно објашњење зашто Србија губи дипломатске битке јесте однос снага у међународној заједници. Шансе за пријем Косова увећале су се од како је Русија избачена из СЕ непосредно после инвазије на Украјину фебруара 2022. Пошто Београд не тражи савезнике на Западу, без Москве је изгубио једног од својих највећих заштитника.

Други би могао да се подведе под дипломатску аљкавост. Косово је захтев за чланством поднело маја 2023. после година стрпљивог агитовања и лобирања које је почело одмах после проглашења независности 2008. Београд је радну групу за спречавање пријема Косова основао почетком априла. Овог априла. „Касно Марко на Косово стиже”, што рече Слађана Прица, некадашња амбасадорка у Савету Европе.

Зашто се није реаговало на извештај европских правних експерата који су боравили на Косову и закључили да Косово – иако су га помињали под звездицом у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН – има све прерогативе државе: територију, компактно насељено становништво, језик, културу, веру?

Агилна Приштина је покупила позитивне поене мартовском одлуком да прихвати да се манастир Високи Дечани и његових 24 хектара земље упише у катастарске књиге, што је био један од три захтева известитељке за пријем Косова у СЕ Доре Бакојанис. Београд је њене похвале те одлуке назвао „перфидном игром”.

Све је мало, и закаснело. Узалуд је Александар Вучић „офанзивом шарма” у Паризу покушавао да председника Емануела Макрона окрене на своју страну. Домаћин мора да га је питао: Па зар се ви, господине председниче, нисте усмено обавезали споразумима из Брисела и Охрида прошле године да Србија неће спречавати приступ Косова међународним организацијама?

Што се Француске тиче, био је то фаит акомпли, свршена ствар. Макрон тешко да би ризиковао конфликт са Берлином који инсистира да Косово добије чланство у СЕ, а да се тек после тога формира Заједница српских општина, док је кључни захтев Београда био прво ЗСО, онда СЕ. Бакојанисева је и на ту тему залепила Вучића: ЗСО је питање које је у „унутрашњој надлежности Косова и нема везе са пријемом у Савет Европе”.

Биће да ни Вучићева окаснела писма на 14 адреса европских лидера, „углавном персонализована”, неће никога навести да размотри своју одлуку како би комитет министара променио одлуку Парламентарне скупштине. Невероватан степен наивности. Или очаја. Или неажурности.

Србија је дужна да се бори за сопствене интересе, али зашто читава кампања одвраћања, колико год касно покренута, није ишла затвореним дипломатским каналима, а не преко телевизијских екрана. Има зашто. Вучићеви апели, претње да ће Србија напустити СЕ или оснивање радне групе су провидан политички маркетинг бескористан у Европи, али користан у Србији. Намењен је домаћој јавности. Још једно одвлачење пажње од постизборне политичке кризе.

Ево народе, видите. Ми се јуначимо, боримо до последње капи крви. Иако разум каже да се крв не троши узалуд, то је одговор на уводно питање зашто српска дипломатија улази у битке за које зна да су изгубљене. Битан је утисак који се остварује овде. А Косово, нека га.

Остаје ми само да верујем да су се главе у међувремену охладиле и да се одустало од политике љутитог, али немоћног пркоса дефинисану кроз претње. „Видећемо хоће ли Србија остати у Савету Европе или неће”, говорио је Вучић.

Косово је, као и Србија, члан Венецијанске комисије, или Европске банке за развој. Када уђе у СЕ, моћи ће да учествује на такмичењу „Евровизије”. Ако би напустили Савет Европе, онда би перверзна доследност налагала да изађемо и из тих институција. Била би то опора потврда да ову власт и не занимају људска права и да би се осећале много удобније ван домашаја Савета Европе.

Пре ће ипак бити да је манипулативни председник само фингирао излазак како би пред народом демонстрирао одлучност, а ускоро ће истом том народу објаснити зашто је за Србију ипак боље да остане у савету. Све су ово последице рата 1999, који се завршио тако што је Србија у Куманову била приморана да потпише – победу.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa