Diplomatska aljkavost

Zašto srpska diplomatija ulazi u bitke za koje se unapred zna da će biti izgubljene?

Prvo je vodeća evropska organizacija posvećena ljudskim pravima i razvoju demokratije podržala prijem Kosova u svoje članstvo, a potom 2. maja treba očekivati da Srbija neće uspeti da u Ujedinjenim nacijama spreči usvajanje rezolucije o Srebrenici.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope (SE) na plenarnoj sednici u Strazburu je sa 131 glasom za, 29 protiv i 11 uzdržanih usvojila pozitivno mišljenja za članstvo Kosova, koji je sastavila izvestiteljka, grčka poslanica Teodora Dora Bakojanis. Kosovo je, „bez obzira na neke nedostatke”, funkcionalna demokratija i ispunjava uslove za prijem, izjavila je Grkinja.

Nacrt je u martu odobrio Komitet za politiku i demokratiju, a u ponedeljak je i Komitet za pravna pitanja i ljudska prava usvojio nacrt mišljenja o aplikaciji Kosova. Dvoje srpskih delegata bilo je protiv, a pridružio im se i član komiteta sa Kipra. Ostala 23 člana bila su za, jedan uzdržan. Baš neizvesno. Sada preostaje da se pozitivna preporuka prosledi ministrima inostranih poslova Saveta Evrope na sednici 16. maja, kada će organizacija obeležiti 75. godišnjicu postojanja.

Članstvo Kosova je na domaku: 12 od 46 članica SE ne priznaje nezavisno Kosovo, što je ispod neophodne dvotrećinske većine. Moguće je međutim da se tema ne stavi na dnevni red pošto zemlje Kvinte, koje sve podržavaju Kosovo – SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Italija – žele da Priština krene ka uspostavljanju Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO). Procena je da je to jedini način da se premijer Albin Kurti obaveže da ispuni davno prihvaćenu obavezu.

Beograd bi požurio da slavi, ali bilo bi to samo produžavanje neminovnog, jer bi odavno trebalo da bude jasno da je cilj zapadne diplomatije da potvrdi međunarodno pravni subjektivitet Kosova i potrudiće se da ono postane član svake međunarodne organizacije u kojoj imaju dovoljno uticaja. Tako i sa Savetom Evrope.

Jedno objašnjenje zašto Srbija gubi diplomatske bitke jeste odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Šanse za prijem Kosova uvećale su se od kako je Rusija izbačena iz SE neposredno posle invazije na Ukrajinu februara 2022. Pošto Beograd ne traži saveznike na Zapadu, bez Moskve je izgubio jednog od svojih najvećih zaštitnika.

Drugi bi mogao da se podvede pod diplomatsku aljkavost. Kosovo je zahtev za članstvom podnelo maja 2023. posle godina strpljivog agitovanja i lobiranja koje je počelo odmah posle proglašenja nezavisnosti 2008. Beograd je radnu grupu za sprečavanje prijema Kosova osnovao početkom aprila. Ovog aprila. „Kasno Marko na Kosovo stiže”, što reče Slađana Prica, nekadašnja ambasadorka u Savetu Evrope.

Zašto se nije reagovalo na izveštaj evropskih pravnih eksperata koji su boravili na Kosovu i zaključili da Kosovo – iako su ga pominjali pod zvezdicom u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN – ima sve prerogative države: teritoriju, kompaktno naseljeno stanovništvo, jezik, kulturu, veru?

Agilna Priština je pokupila pozitivne poene martovskom odlukom da prihvati da se manastir Visoki Dečani i njegovih 24 hektara zemlje upiše u katastarske knjige, što je bio jedan od tri zahteva izvestiteljke za prijem Kosova u SE Dore Bakojanis. Beograd je njene pohvale te odluke nazvao „perfidnom igrom”.

Sve je malo, i zakasnelo. Uzalud je Aleksandar Vučić „ofanzivom šarma” u Parizu pokušavao da predsednika Emanuela Makrona okrene na svoju stranu. Domaćin mora da ga je pitao: Pa zar se vi, gospodine predsedniče, niste usmeno obavezali sporazumima iz Brisela i Ohrida prošle godine da Srbija neće sprečavati pristup Kosova međunarodnim organizacijama?

Što se Francuske tiče, bio je to fait akompli, svršena stvar. Makron teško da bi rizikovao konflikt sa Berlinom koji insistira da Kosovo dobije članstvo u SE, a da se tek posle toga formira Zajednica srpskih opština, dok je ključni zahtev Beograda bio prvo ZSO, onda SE. Bakojaniseva je i na tu temu zalepila Vučića: ZSO je pitanje koje je u „unutrašnjoj nadležnosti Kosova i nema veze sa prijemom u Savet Evrope”.

Biće da ni Vučićeva okasnela pisma na 14 adresa evropskih lidera, „uglavnom personalizovana”, neće nikoga navesti da razmotri svoju odluku kako bi komitet ministara promenio odluku Parlamentarne skupštine. Neverovatan stepen naivnosti. Ili očaja. Ili neažurnosti.

Srbija je dužna da se bori za sopstvene interese, ali zašto čitava kampanja odvraćanja, koliko god kasno pokrenuta, nije išla zatvorenim diplomatskim kanalima, a ne preko televizijskih ekrana. Ima zašto. Vučićevi apeli, pretnje da će Srbija napustiti SE ili osnivanje radne grupe su providan politički marketing beskoristan u Evropi, ali koristan u Srbiji. Namenjen je domaćoj javnosti. Još jedno odvlačenje pažnje od postizborne političke krize.

Evo narode, vidite. Mi se junačimo, borimo do poslednje kapi krvi. Iako razum kaže da se krv ne troši uzalud, to je odgovor na uvodno pitanje zašto srpska diplomatija ulazi u bitke za koje zna da su izgubljene. Bitan je utisak koji se ostvaruje ovde. A Kosovo, neka ga.

Ostaje mi samo da verujem da su se glave u međuvremenu ohladile i da se odustalo od politike ljutitog, ali nemoćnog prkosa definisanu kroz pretnje. „Videćemo hoće li Srbija ostati u Savetu Evrope ili neće”, govorio je Vučić.

Kosovo je, kao i Srbija, član Venecijanske komisije, ili Evropske banke za razvoj. Kada uđe u SE, moći će da učestvuje na takmičenju „Evrovizije”. Ako bi napustili Savet Evrope, onda bi perverzna doslednost nalagala da izađemo i iz tih institucija. Bila bi to opora potvrda da ovu vlast i ne zanimaju ljudska prava i da bi se osećale mnogo udobnije van domašaja Saveta Evrope.

Pre će ipak biti da je manipulativni predsednik samo fingirao izlazak kako bi pred narodom demonstrirao odlučnost, a uskoro će istom tom narodu objasniti zašto je za Srbiju ipak bolje da ostane u savetu. Sve su ovo posledice rata 1999, koji se završio tako što je Srbija u Kumanovu bila primorana da potpiše – pobedu.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista