Родослов великог непријатељства

Иран и Израел. Две древне цивилизације, две религије, два погледа на свет.

Потомци великог персијског царства, Аријеваца и Заратустре, а данас припадници једине шиитске земље света, против од бога одабраног народа, колевке јудаизма, државе у којој многи и данас верују да милијарде људи које су живеле нису ништа више него „додаци велике јеврејске драме”, како је писао познати израелски новинар Јоси Клајн Халеви.

На једној страни наследници ајатолаха Хомеинија и његове државе која је јединствен спој исламске теократије и републике. На другој нуклеарна сила притиснута месијанским визијама, с најдеснијом владом у историји, чији премијер дуже од деценије покушава да убеди војне и обавештајне врхове и америчке савезнике, у сврсисходност бомбардовања Ирана, који је „егзистенцијална претња” јеврејској држави.

Створено је непријатељство које прекрива читав Блиски исток. Израел покушава да у Гази „уништи” палестински Хамас и Исламски џихад који имају подршку Техерана, свакодневно је дуж своје северне границе умешан у оружане конфликте с либанским Хезболахом, најмоћнијим иранским савезником на Леванту, док по Сирији – чији режим Иран подржава војно и финансијски – селективно удара по положајима иранске Исламске револуционарне гарде. Мосад стоји иза бројних ликвидација иранских научника који раде на програму развоја нуклеарне технологије.

„Иран је легитимни циљ Израела. Глава змије је у Техерану”, говорио је и пре првог иранског напада на његову територију израелски министар економије Нир Баркат, могући наследник Бенјамина Нетанјахуа на месту лидера конзервативног Ликуда. „Верујемо им кад кажу да желе да униште Израел. Од 7. октобра (напада Хамаса) научили смо да верујемо нашим непријатељима и опакости њиховог зла и њихових циљева”, каже Баркат.

Времена подсећају на кубанску ракетну кризу 1962, а није увек било тако. Све до 1979, кад је створена Исламска Република, рани ционисти су веровали да неће бити прихваћени у арапском свету и своје наде су полагали у не-Арапе. Први израелски премијер Давид Бен Гурион, који је Израел доживљавао као део Европе, а не Блиског истока, био је изричит: „Немамо везе с Арапима. Наш режим, наша култура, наши односи нису плод овог региона. Између нас нема политичких афинитета или међународне солидарности.”

Бен Гурион је покушавао да убеди САД да је Израел њихово стратешко упориште у региону, али је тадашњи амерички председник Двајт Ајзенхауер то одбацивао уверен да је Вашингтону боље да независно управља својим интересима, без помоћи Израела. Бен Гурион је тада почео да гради концепт „периферних савезништава” која ће Арапе држати у сендвичу. Тако су стваране везе с Турском и Етиопијом, али најважнија је била она с Ираном шаха Резе Пахлавија.

Иран се испоставио као природни савезник Јевреја који су гајили исти осећај супериорности наспрам Арапа. Заједно са шахом између 1970. и 1975. обучавани су и наоружавани курдски побуњеници како би се ослабио Ирак. Иран, за разлику од Израела, није желео да се о сарадњи јавно говори. Данас, кад Иран продужава домет својих пројектила да би могли да гађају Израел, а Израел прети бомбардовањем Ирана, звучи готово невероватно да су Пахлавијева монархија и јеврејска држава радиле на заједничком пројекту производње ракета.

Истовремено, Бен Гурион је развијао још једну идеју – „савезништво мањина”. Тврдио је да већина становника Блиског истока нису Арапи и притом се ослањао не само на Турке и Персијанце, већ на верске мањине попут Курда, Друза и либанских хришћана Маронита. Циљ је био да се пробуде националистичке аспирације како би се створиле оазе савезништава у океану распаљеног арапског национализма.

Израел је ову политику покушао да оствари у пракси инвазијом Либана 1982. надајући се поразу Палестинске ослободилачке организације и успостављању добрих односа с Маронитима – чиме би нанео велики ударац Сирији, која је уз Египат била стуб арабизма. Била је то погрешна калкулација.

У Израелу је осећај блискости постојао и у првим данима иранске револуције, па се десничарски премијер Менахем Бегин одмах обратио новим лидерима у Техерану, али је Хомеини, вођен борбом против „велике и мале сатане”, САД и Совјетског Савеза, одбио блоковско сврставање имајући у виду да су Јапан, шахов Иран и Израел представљали три тврђаве америчког утицаја на простору Азије.

Премијер Јицак Рабин одустао је од стратегије периферије и покушао да склопи мир с Палестинцима. Заокрет је Иран и Израел поставио на супротне стране. „Иран мора да буде идентификован као непријатељ”, говорио је Рабинов саветник Јоси Алфер, док је Шимон Перес још 1993. упозоравао да Иран жели атомску бомбу иако су многи у администрацији Била Клинтона сматрали да је претња преувеличана.

Американци су убрзо прихватили реторику да Техеран представља претњу иако Иран није показивао агресивне амбиције и није у војном смислу представљао опасност ни по САД ни по Израел. Иран је оптужен да подржава тероризам и да преко савезничких паравојних милиција ради на дестабилизацији Блиског истока, али сви притисци и санкције Техерану – у нади да ће водити уступцима – показали су се као грешка у процени.

Упркос сарадњи с Вашингтоном током рата у Авганистану и окупације Ирака, ирански покушаји „великог договора” одбачени су током администрације Џорџа В. Буша. Америка све време жели да верује да је револуција била само „ексцес” после којег ће се Иран вратити модернизму, секуларизму и вредностима западне цивилизације. Још једна погрешна процена.

У намери да муслимански свет учини демократским и да обезбеди либералне визије будућности, Американци и њихови европски савезници делегирали су Израел да покуша да у региону оствари један пројекат. Иран не попушта у амбицији да оствари другу визију Блиског истока.