Rodoslov velikog neprijateljstva

Iran i Izrael. Dve drevne civilizacije, dve religije, dva pogleda na svet.

Potomci velikog persijskog carstva, Arijevaca i Zaratustre, a danas pripadnici jedine šiitske zemlje sveta, protiv od boga odabranog naroda, kolevke judaizma, države u kojoj mnogi i danas veruju da milijarde ljudi koje su živele nisu ništa više nego „dodaci velike jevrejske drame”, kako je pisao poznati izraelski novinar Josi Klajn Halevi.

Na jednoj strani naslednici ajatolaha Homeinija i njegove države koja je jedinstven spoj islamske teokratije i republike. Na drugoj nuklearna sila pritisnuta mesijanskim vizijama, s najdesnijom vladom u istoriji, čiji premijer duže od decenije pokušava da ubedi vojne i obaveštajne vrhove i američke saveznike, u svrsishodnost bombardovanja Irana, koji je „egzistencijalna pretnja” jevrejskoj državi.

Stvoreno je neprijateljstvo koje prekriva čitav Bliski istok. Izrael pokušava da u Gazi „uništi” palestinski Hamas i Islamski džihad koji imaju podršku Teherana, svakodnevno je duž svoje severne granice umešan u oružane konflikte s libanskim Hezbolahom, najmoćnijim iranskim saveznikom na Levantu, dok po Siriji – čiji režim Iran podržava vojno i finansijski – selektivno udara po položajima iranske Islamske revolucionarne garde. Mosad stoji iza brojnih likvidacija iranskih naučnika koji rade na programu razvoja nuklearne tehnologije.

„Iran je legitimni cilj Izraela. Glava zmije je u Teheranu”, govorio je i pre prvog iranskog napada na njegovu teritoriju izraelski ministar ekonomije Nir Barkat, mogući naslednik Benjamina Netanjahua na mestu lidera konzervativnog Likuda. „Verujemo im kad kažu da žele da unište Izrael. Od 7. oktobra (napada Hamasa) naučili smo da verujemo našim neprijateljima i opakosti njihovog zla i njihovih ciljeva”, kaže Barkat.

Vremena podsećaju na kubansku raketnu krizu 1962, a nije uvek bilo tako. Sve do 1979, kad je stvorena Islamska Republika, rani cionisti su verovali da neće biti prihvaćeni u arapskom svetu i svoje nade su polagali u ne-Arape. Prvi izraelski premijer David Ben Gurion, koji je Izrael doživljavao kao deo Evrope, a ne Bliskog istoka, bio je izričit: „Nemamo veze s Arapima. Naš režim, naša kultura, naši odnosi nisu plod ovog regiona. Između nas nema političkih afiniteta ili međunarodne solidarnosti.”

Ben Gurion je pokušavao da ubedi SAD da je Izrael njihovo strateško uporište u regionu, ali je tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer to odbacivao uveren da je Vašingtonu bolje da nezavisno upravlja svojim interesima, bez pomoći Izraela. Ben Gurion je tada počeo da gradi koncept „perifernih savezništava” koja će Arape držati u sendviču. Tako su stvarane veze s Turskom i Etiopijom, ali najvažnija je bila ona s Iranom šaha Reze Pahlavija.

Iran se ispostavio kao prirodni saveznik Jevreja koji su gajili isti osećaj superiornosti naspram Arapa. Zajedno sa šahom između 1970. i 1975. obučavani su i naoružavani kurdski pobunjenici kako bi se oslabio Irak. Iran, za razliku od Izraela, nije želeo da se o saradnji javno govori. Danas, kad Iran produžava domet svojih projektila da bi mogli da gađaju Izrael, a Izrael preti bombardovanjem Irana, zvuči gotovo neverovatno da su Pahlavijeva monarhija i jevrejska država radile na zajedničkom projektu proizvodnje raketa.

Istovremeno, Ben Gurion je razvijao još jednu ideju – „savezništvo manjina”. Tvrdio je da većina stanovnika Bliskog istoka nisu Arapi i pritom se oslanjao ne samo na Turke i Persijance, već na verske manjine poput Kurda, Druza i libanskih hrišćana Maronita. Cilj je bio da se probude nacionalističke aspiracije kako bi se stvorile oaze savezništava u okeanu raspaljenog arapskog nacionalizma.

Izrael je ovu politiku pokušao da ostvari u praksi invazijom Libana 1982. nadajući se porazu Palestinske oslobodilačke organizacije i uspostavljanju dobrih odnosa s Maronitima – čime bi naneo veliki udarac Siriji, koja je uz Egipat bila stub arabizma. Bila je to pogrešna kalkulacija.

U Izraelu je osećaj bliskosti postojao i u prvim danima iranske revolucije, pa se desničarski premijer Menahem Begin odmah obratio novim liderima u Teheranu, ali je Homeini, vođen borbom protiv „velike i male satane”, SAD i Sovjetskog Saveza, odbio blokovsko svrstavanje imajući u vidu da su Japan, šahov Iran i Izrael predstavljali tri tvrđave američkog uticaja na prostoru Azije.

Premijer Jicak Rabin odustao je od strategije periferije i pokušao da sklopi mir s Palestincima. Zaokret je Iran i Izrael postavio na suprotne strane. „Iran mora da bude identifikovan kao neprijatelj”, govorio je Rabinov savetnik Josi Alfer, dok je Šimon Peres još 1993. upozoravao da Iran želi atomsku bombu iako su mnogi u administraciji Bila Klintona smatrali da je pretnja preuveličana.

Amerikanci su ubrzo prihvatili retoriku da Teheran predstavlja pretnju iako Iran nije pokazivao agresivne ambicije i nije u vojnom smislu predstavljao opasnost ni po SAD ni po Izrael. Iran je optužen da podržava terorizam i da preko savezničkih paravojnih milicija radi na destabilizaciji Bliskog istoka, ali svi pritisci i sankcije Teheranu – u nadi da će voditi ustupcima – pokazali su se kao greška u proceni.

Uprkos saradnji s Vašingtonom tokom rata u Avganistanu i okupacije Iraka, iranski pokušaji „velikog dogovora” odbačeni su tokom administracije Džordža V. Buša. Amerika sve vreme želi da veruje da je revolucija bila samo „eksces” posle kojeg će se Iran vratiti modernizmu, sekularizmu i vrednostima zapadne civilizacije. Još jedna pogrešna procena.

U nameri da muslimanski svet učini demokratskim i da obezbedi liberalne vizije budućnosti, Amerikanci i njihovi evropski saveznici delegirali su Izrael da pokuša da u regionu ostvari jedan projekat. Iran ne popušta u ambiciji da ostvari drugu viziju Bliskog istoka.