Глобални ланци снабдевања утичу на права радника

И глобални ланци снабдевања утичу на људска и права радника, због чега је лане Немачка донела Закон о дужној пажњи у глобалним ланцима снабдевања. Кад је ступио на снагу, важио је само за компаније са најмање 3.000 запослених (укључујући и раднике запослене на одређено). Таквих фирми било је око 600, док је у Србији регистровано стотинак компанија које су ланцима снабдевања тих немачких фирми, па су у обавези да поштују примену низа правила и стандарда, у циљу заштите људских права и животне средине. До тог податка Привредна комора Србије дошла је кроз анкетирање својих чланова.

Како истиче Тања Линдел, помоћник директора Сектора удружења привреде, у њима је лане радило око 60.000 запослених.

– Сада се законска лествица о минималном броју запослених снизила, па у Немачкој закон важи за компаније са најмање 1.000 запослених. Таквих компанија тамо има око 3.000, што значи да их је пет пута више него оних са 3.000 запослених. Нажалост, за сада немамо податак колико има таквих српских компанија, али је логично да ће их бити значајно више, као и више радника – наводи Линделова.

Она открива да домаће компаније које су биле у ланцима снабдевања нису имале проблеме да испуне захтеве о одговорном понашању.

– Иако су то све радиле на добровољној бази, код нас је већи изазов када се спустимо дубље у ланац снабдевања, до малих и средњих предузећа која су подобављачи некој компанији добављачу. С таквим фирмама ипак треба доста да се ради. Најпре они треба да разумеју зашто треба нешто да промене у свом пословању, да уведу нове процедуре и како то да ураде ако немају никакве капацитете – набраја Линделова, додајући да су овдашње велике компаније које су испуниле све те услове врло често имале помоћ својих страних „сабораца” са инструкцијама или тренинзима.

– Тако треба радити и с малим и средњим предузећима у Србији која су индиректно у ланцу снабдевања. ПКС зато организује тренинге и  често се ангажује да појасни зашто је све то важно – додаје она.

– Мени, рецимо, смета то што компаније које су прошле провере највећих светских купаца, попут „Бе-Ем-Веа” или „Мерцедеса”, иако су лако прошле кроз те провере, ипак не кажу да су постале одговорне, него само истичу да су испуниле све захтеве купаца, које ионако налаже тамошњи закон о дужној пажњи. Он се односи на примену низа правила и стандарда у циљу заштите људских права и животне средине, укључујући и успостављање жалбених механизама. То је доказ да још нисмо на нивоу да све наше компаније добровољно приступају процедурама и увођењу правила да те процедуре функционишу – наводи Линделова, додајући да се код нас највише крше права страних радника. Ипак, додаје да није само реч о намерном кршењу њихових права од стране компанија, јер доста превара стиже и од агенција за запошљавање, и локалних и страних, које доводе раднике.

У Србији највећи број компанија извози полуготове производе, делове и компоненте у ЕУ, а од тога највећи број одлази у Немачку. Дакле, велики део компанија део је глобалних ланаца снабдевања, па је и велики број радника део свега тога – подсећа Санела Бахтијаревић, из Немачке организације за међународну сарадњу (ГИЗ), која у Србији имплементира пројекат „Иницијатива за глобалну солидарност”, додајући да је тај закон увео могућност покретања жалбе од стране радника који су у немачком ланцу снабдевања.

– Тај радник у случају неједнаког третмана сада може да се жали не само компанији у Србији већ и компанији која купује производе. То је аутоматски аларм за иностране фирме – истиче Бахтијаревићева.