Живот у понижењу, уз со, хлеб и страх за живот

Кончуљ, Бујановац, Врање – Са неком понижавајућом ћутњом свакодневно Срби из Косовског Поморавља долазе у боље снабдевене продавнице у Бујановцу и Врању где се снабдевају основним животним намирницама српских произвођача. То раде дуже од две године, јер је извоз српске робе на КиМ, одлуком приштинске власти забрањен.

Сада имају и „други круг искушења” када крену у куповину. Морају да дођу до банкомата на Административном прелазу Кончуљ, да ту подигну новац, а онда крену ка Бујановцу, или Врању и тамо купе млеко „кравицу”, „плазму”, роштиљско месо и обавезног „зајечарца” или „рогоњу”. Многи се одлучују да свој новац подигну у Врању, где испред филијале Поштанске штедионице готово свакодневно чекају у реду.

– Моја деца су рођена када је Приштина забранила увоз робе из Србије. И данас, не могу без „плазме”. Да ли и од тога треба да се одвикнемо само зато што смо Срби. Нисам у стању да пркосим, али јесам спреман да верујем да постоји могућност за нормалан однос Албанаца и Срба, или је можда другачије – упитно ће Томислав Савић. Млад човек, који се „бори” са оваквом свакодневицом у околини Гњилана.

Нерадо Срби причају о ономе што преживљавају, поготову након што је, како кажу, „диктаторска власт” Албина Куртија довела до чињенице да им се нуде само производи из Албаније, Северне Македоније, БиХ и Словеније, на које они нису навикли.

– То није наша „кравица”, „плазма”, пилетина, и наравно „зајечарац”, на шта смо навикли. Отуда и сталне „екскурзије” овде у Бујановац или Врање, да се снабдемо. У Врању купујем за четири породице, отуда морам да дођем са списком како бих купио све за моје, али и комшије – каже нам човек који се представља као Златковић, из Клокота. Моли да му не помињемо име, јер има проблема са косовским полицајцима на административним прелазима, поготову на оном код Кончуља када вози већу количину прехрамбених производа.

– Понижени смо, не знам колико ћемо још издржати са оваквим односом приштинских власти према нама Србима. Зашто им толико сметамо? Моја деца су мала. Навикли су на млеко из Србије, на киселу павлаку и чајну кобасицу. Знате ли колико је тешко када морам да им кажем да ћу сутра или прекосутра, преко некога од комшија успети да поручим да ми донесу то парче сухомеснатог производа из Србије. Једноставно не једу производе из Албаније, Хрватске – исповеда нам се Верица, мајка троје деце из околине Гњилана.

Продавнице у општинама Косовска Каменица, Ранилуг, Ново Брдо, Клокот, Партеш, које су власништву Срба, немају легалну могућност да кроз платни промет, од одлуке о укидању динара набаве робу из Србије. И да могу да плате, на снази је забрана увоза робе из Србије.

– Шта да ти кажем, синко, када ми се живот свео на со, хлеб и страх. Када дођем у Врање, ја се осетим слободније. Знам да су ту наши људи и бар накратко удахнем тај ваздух слободе. Многи не схватају како ми живимо на Косову. Живот иде својим током, политика је спорија, осим када напикирају да нас иселе – пристаје баба Стана из Косовске Каменице да прозбори неколико речи док сва срећна у седамдесетим годинама улази у један од хипермаркета у Врању.

Свакоднево у здравствени центар из општина Косовског Поморавља долазе пацијенти који примају хемотерапију, или се налазе на дијализи. Број пацијената се повећава, јер домови здравља на подручју Косовског Поморавља имају „финансијску блокаду” одлуком о укидању динара, и немогућност набавке лекова здравствених средстава и материјала. Проблем се из дана у дан компликује када су у питању хронични болесници, јер не постоји регуларни пут за набавку лекова за дневне терапије хроничних болесника.

– Сада путујем у оба правца и по 120 километара како би у кућу донела основне намирнице, из Бујановца или Врања, а то је додатни трошак. Потрошимо новац брзо, а месец је дугачак – каже нам Маја, која са радошћу као какве поклоне носи два паковања „кравице”.

Срби из општина Косовског Поморавља са којима је дописник „Политике” разговарао кажу да „још увек постоји толеранција КПС на административном прелазу Кончуљ, око преноса прехрамбених производа и лекова”, али да се они „не осећају безбедно јер постоји тенденција да и за најмањи инцидент буду кажњени”.

– И попис је фарса и опасност, јер и даље не знамо ко ће управљати севером Косова. Затечени смо и бојим се да можемо тек имати оно што је било и 1999. године. А, ту онда страдају недужни – кратак је Ратко из Ранилуга, док товари гајбу „зајечарца” у возило. Враћа се на Косово са радошћу, да са комшијама подели поподневни мерак „раног лета”.

На паркингу великог „Лидла” је свакога дана на десетине возила са таблицама без ознака матичне државе Србије. Живот се сместио између присиле и принуде. Подаци говоре да у општинама Косовског Поморавља на КиМ живи између 25 и 30.000 Срба. Из Врања постоји само једна редовна, пролазна, аутобуска линија из Београда ка Брезовици.

Довољно лекова и постеља за пацијенте са Косова

Свакодневно у Здравствени центар у Врању стиже и више пацијената са Косова, који су на хемодијализи или примају хемотерапију.

– Имамо довољно лекова. Овде терапију прима између десет и 15 пацијената из Косовског Поморавља. У питању су животи наших сународника који се налазе у својеврсном „здравственом гету” – рекао је за „Политику” др Коста Здравковић, начелник дневне Онколошке болнице ЗЦ у Врању. Довољно места за све редовне, али и ургентне случајеве има и на другим одељењима ЗЦ Врање, који брине о здрављу више од 250.000 пацијената из Пчињског округа и око 20.000 хиљада из општина Косовског Поморавља.