Раскошни дворац Краља Сунца

На тридесетак километара од Париза простирала се мочварна област звана Пустопољина. Гола земља са оскудним жбуњем једва да је задовољавала потребе животиња које је са дворском свитом ловио Луј XIII, краљ Француске. Кад би се уморили или пожелели да се склоне од кише, одлазили су у краљев ловачки павиљон – једину зграду у тој голети… И ко би тад помислио да ће после пола века на тој бескорисној пустари пуним сјајем заблистати Версај, један од најраскошнијих двораца света! 

Саградио га је Луј XIV, Краљ Сунце, владар који је 72 године управљао Француском и Наваром. Поред тога што је био ратник и дипломата, успешно се изборио са свим потешкоћама око изградње дворца који је засенио све дотадашње. Краљ за тај подухват није користио стручњаке, он се њима служио, баш као што је чинио са државом и народом. Био је апсолутиста и наредбодавац. 
Ангажовао је врхунске уметнике који су до најмање појединости процењивали, планирали и настојали да у свему створе извесну симболику – стога није случајно да су краљевску собу поставили баш у средину версајског здања. По захтеву Његовог величанства све је морало имати велике димензије и бити гламурозно, без обзира на то да ли је то предсобље, одаја, ходник, врт или фонтана… Тако је раздаљина од главне ложе до Аполоновог базена износила читав километар! А прилазни путеви су били широки 70 метара, иако су њима ишле само кочије и коњаници.

Врт који одузима дах

Версајски врт је недељива целина двора и заузима површину од 2.000 хектара. За разлику од енглеских и италијанских, француски вртови су створени по мерама човека, а вегетација подређена геометријски правим линијама, па тако рецимо и од Аполонове фонтане до Великог и Малог Тријанона воде широке и праве авеније.

(/slika2)Игра простора, воде и светлости у фонтанама је посебно чудо Версаја. Пошто су биле понос Луја XIV, сваки посетилац био је у обавези да их види. Краљ је сам издавао наређење да млазеви воде из њих достигну врхунац и савршенство у тренутку кад би се он лично појављивао. Фонтана има укупно 23, од камена или од бронзе, а да би уживали у њиховој раскоши савремени посетиоци долазе у време „Велике игре“, кад се хиљаду млазева укрсти, испреплеће и истовремено подигне пут неба.

Житељи Француске су се питали како ће Краљ Сунце (тако је називао себе по небеском телу које даје свима живот, и повезано је са Аполоном, богом мира и уметности) на терену без воде саградити грађевину са безбројним водоскоцима и већ поменутим фонтанама. Стручњаци које је ангажовао Луј XIV досетили су се да помоћу 221 пумпе црпу воду из Сене, тако да се за 24 сата према Версају сливало 6.000 кубних метара воде. Када је тај први и велики проблем био решен, краљ је одобрио пројекат и године 1661. архитекта Ле Во започео је изградњу, заједно са сликаром Ле Бреном, задуженим за унутрашњи декор, и Ле Нотром, баштованом и уметником који је конструисао паркове.

Краљ је сваког дана долазио на градилиште. Посматрао је и критиковао, исправљао, допуњавао и одобравао… Ништа га није могло зауставити; ни повреде радника, ни честе епидемије грознице, ни њихов гнев и незадовољства због напора и хладноће… На изградњи Версаја учествовало је 36.000 људи из целе Француске, док је 6.000 коња превозило грађевински материјал. Брусачи мермера, златари, сликари, и вајари – сви су се трудили да направе своја врхунска дела и иза себе оставе вечни траг. Постепено се помаљала зграда са 375 прозора на 580 метара дугачкој фасади.
Један од архитеката ће остати заувек упамћен, Жил Арден Мансар, идејни творац и данас популарних и у целом свету прихваћених (по њему названих) мансарди, који је као Ле Воов следбеник завршио изградњу дворца. Грађен је 21 годину, а 6. маја 1682. Луј XIV се заувек преселио у дворац који је представљао врхунац раскоши и сјаја. Импозантан број племића и њихових породица сматрало је посебном привилегијом да, боравећи у дворцу, доживотно служе краља. 

Посебне собе за „иће и пиће“

Од безброј версајских одаја не може се издвојити најлепша ни најраскошнија – све су такве, разлика је била једино – у намени. У једној су служени хладни и топли напици, у другој кандирано воће, у трећој слаткиши, ту је дворана у којој су одржавани балови, па сале за свечане вечере, за пријеме, за маскенбале… Посебно се истицала Дворана изобиља, краљев понос, коју су могли назвати и Дворана трезор, пошто су се ту налазиле највеће драгоцености које је владар добијао од државника, дипломата и богаташа из целог света кад су му долазили у посету у Версај. Луј XIV је уживао да са својом свитом лично проведе дворцем угледне госте.

Версајске спаваће собе су посебна прича. Састоје се од четири одаје: у првој је боравила гарда, иза ње је било предсобље из којег се улазило у краљеву и краљичину спаваћу собу. Изнад кревета су незаобилазни балдахини чије су се боје и материјали мењали према годишњем добу. Зидови су обложени таписеријама и украшени сликама у рамовима од злата.

Краљичина спаваћа соба у пастелним тоновима, украшена златним свећњацима и безбројним фигурама од жада и бронзе, има необично високе кревете. Наиме, и поред великих камина, високе и простране краљевске одаје су се тешко загревале, па како топлији ваздух стреми нагоре, неко је помислио да би било топлије уколико и постеље буду више. У једној од њих, са пурпурно-брокатним засторима, рођено је чак осамнаесторо деце. У то доба је рађање краљевског детета сматрано јавним чином, посебно ако се очекивао наследник трона. Најмање 100 људи је морало присуствовати порођају, да би утврдили да је краљевић заиста рођен и да којим случајем није подметнут!

Улазимо у салон на чијем централном зиду се налази слика Луја XIV у природној величини. Краљ је био нарцисоидан и увек је истицао сопствену лепоту. Посебно је сматрао да има савршено обликоване листове. Да би их истакао увек се сликао са обнаженим ногама које је на свим сликама кокетно избацивао у први план. 

(/slika3)Испред нас се налази 70 метара дугачка Дворана огледала. Са десне стране налази се 17 прозора, а преко пута сваког – огледало истих димензија. Кристални лустери имали су 100 свећа које би биле запаљене приликом великих пријема или посета страних гостију Версају. У овој одаји 28. јуна 1919. године је потписан Версајски мировни уговор између Немачке и победничких снага у Првом светском рату. Величанственим ходником који повезује салоне рата и мира излазимо у Двориште министара, потом у ботаничку башту са биљкама из целе Европе…

Покрај дворца – отмени градић

У версајској палати Краљ Сунце је своју изузетно дуготрајну владавину поделио у три периода која је назвао време одважности, време презира и време искушења. Волео је ратовање, борбу и освајање, али и раскош, жене, забаве, лов, маскенбале… Кад су му луксуз, и церемоније досадили, наредио је да му се у Марлију саграде павиљони у које се повукао са породицом. Касније је саградио Велики Тријанон, резиденцију у природи. Кад су га питали шта ће му све то одговорио је: „Версај сам саградио за двор, Марли за пријатеље, а Тријанон за себе и своју пријатељицу мадам де Ментон!”

Луј XIV је постепено губио интересовање за дворац, у јавности се појављивао ретко и само на званичним пријемима. Умро је пет дана пре свог 77. рођендана. Када је осетио да је крај близу, свом наследнику је рекао: „Ти олакшај бреме народу и учини му оно што сам ја имао несрећу да не учиним…” 

Све до 6. октобра 1789. године, када је – по избијању Француске револуције – краљ Луј XVI из своје палате одведен у Тиљерије, најраскошнији дворац Француске задржао је свој гламурозни сјај и значај, али после тога наилазе тешки дани и он брзо сиромаши и пропада. Тек у 20. веку је обновљен и проглашен музејем. Данас кроз Версај свакодневно прође више од 10.000 посетилаца, али, кажу, приход од улазница није довољан да покрије његово одржавање, па и држава додаје одређену суму.

Упоредо са градњом палате настајало је и место Версај, које је данас једно од најпрестижнијих у Француској. Довољно је рећи да ту живите, па да вас категоришу као „ноблес”. Све је у овом градићу – за који би било увредљиво рећи да је предграђе Париза – још задржало патину прошлих времена. Потомци племићких породица, имућни и утицајни, ту још уважавају старе вредности и негују особени стил живота који им намеће версајско порекло.

-----------------------------------------------------------

Краљ Сунце 

Луј XIV је рођен 1643. године. Крунисан је за краља Француске кад је имао пет година и владао је до своје 77. године. Надживео је и сина и унука, наследио га је тек праунук Луј XV.

Пошто је био веома млад, Краљ Сунце је до пунолетства имао регенте. Кад их се ослободио, узвикнуо је добро познату реченицу: „Држава, то сам ја!” И мада је имао премијера, безброј саветника и помоћника, све могуће одлуке доносио је сам. Да би предупредио дворске сплетке, донео је одлуку да престоницу из Париза пресели у Версај.

Био је необичан и непредвидљив човек, а неки записи кажу и егоцентрик и мегаломан! За време изградње дворца наредио је да ниједно крило, део или одаја не сме бити саграђена изнад његове резиденције или краљевске собе. Једини изузетак је била бело-златна капелица у коју је свако јутро ишао на молитву. 

А пре одласка на мису одигравао се увек исти ритуал под називом „јавно буђење краља”, којем су присуствовале најеминентније личности. Сви дворани који би ушли у краљеву собу морали су ходати – савијених колена. Кад би облачење и умивање било завршено, и краљ са поворком кренуо према капелици, на сцену су ступали молиоци. Шта год је коме требало затражио би од владара баш на том кратком путу. „Краљ је тад најмекши!”, шапутали су у нади да ће им још поспани владар лакше испунити жељу.