Век од упокојења проте Саве Пјешчића

Почетком априла навршило се сто година од смрти проте Саве Пјешчића (1860–1924), свештеника, учитеља, даровитог проповедника, публицисте, хроничара и путописца, чији је животни пут био буран колико и сама српска историја.

Поникао у крају с јаком традицијом и народним предањима, био је у роду с морачким ускоком Илијом Пјешчићем, учесником битке на Мишару, а отац Лука и стриц Јован учествовали су у Херцеговачком устанку. О томе сведочи не само породично предање, већ и епска народна песма „Почетак буне у Херцеговини 1875. и први бој на Равноме”, где су Пјешчићи, поред осталих херцеговачких породица, забележени у позиву војводе Зимоњића на устанак.

Као надарено чобанче из села Фојница код Гацка примећен је у раној младости и упућен на даље школовање у манастир Дужи и Мостар. Тако је врло рано спознао важност образовања младих, чему ће посветити сав свој животни и радни век.

Пред почетак Српско-турског рата налази се у Београду као питомац Другог одељења Страначке богословије, коју је основао Милош Милојевић за ђаке из „крајева под Турцима”. На прагу пунолетства ступа у рат, у првом (1876–77) као болничар, а у другом (1877–78) као ђак добровољац унутар Дежевско-ибарско-усташког кора. По завршетку богословије 1881. враћа се у Босну и Херцеговину, где ради као учитељ у Фочи и Дервенти. У Фочи оснива и кратко води један од првих месних црквених хорова. Жени се Ђурђином и 1887. године прелази у Требиње, где 1890. постаје прота. У то време био је редовни сарадник листа „Босанско-херцеговачки источник”. Оставио је више запажених есеја о породици, улози вере и свештеника, омладини, „српском писму – слову”, кратке записе о херцеговачких старим црквама и једној повељи манастира Тврдош, те два путописа по Херцеговини, а забележени су и његови говори. Предлагао је реформе црквене делатности, у чему је имао пуну подршку митрополита Серафима.

Године 1891. привукао је пажњу аустроугарске полиције зато што је, према писању загребачког „Србобрана”, проповедао да се деца не шаљу у аустроугарске школе, већ у народне. Кажњен је затвором и новчаном казном, након чега, да би избегао додатна хапшења, прелази у Србију. У Београду се запошљава као учитељ српског језика и историје у Светосавској вечерњој школи, а касније дуги низ година ради као учитељ веронауке у Вишој женској школи краљице Наталије и као свештеник у Цркви Св. Наталије.

Био је маркантна и препознатљива личност тадашњег Београда. Дружио се с писцима и академицима, посећивао Српску академију наука, те повремено сарађивао у вези с питањима етнографије и историје. У књизи Симе Тројановића „Старинска српска јела и пића” (1896) написао је прилоге о херцеговачким јелима и оскудној хајдучкој исхрани и добио посебну захвалницу од аутора. У свом београдском периоду прота ће остати упамћен и по краткој преписци с Алексом Шантићем 1898. године. Дуги низ година уређивао је и објављивао сопствени седмични лист „Српски преглед Босне и Херцеговине”, посвећен политичким, друштвеним и културним збивањима родног краја. Један примерак тог листа је сачуван и налази се у Народној библиотеци у Београду.

Био је близак Обреновићима. Чинодејствовао је Благодарење за краља Милана Обреновића 19. јула 1899. године („Мале новине”, 21. јула 1899), а јуна 1900. године обавио је брачни испит краља Александра Обреновића и будуће краљице Драге Машин („Вечерње новости” број 119-4 од 16. јуна 1900).

Након пада ове династије прелази у Свилајнац, где служи у Цркви Светог Николе и ради као предавач историје, језика и веронауке, те предаје без хонорара у оквиру рада Културне лиге девојкама ’које су завршиле само основну школу’. Велики рат проводи у тешким условима у избеглиштву, а затим се враћа у Свилајнац, где ради до последњег даха. Због изненадне и тешке болести крајем марта 1924. дао је оставку на место намесника среза ресавског и седам дана касније преминуо.

Прота Сава је био носилац више одликовања: Ратне споменице и сребрне медаље, Црвеног појаса Православне цркве, Ордена Белог орла петог степена. За живота је описиван као ваљан свештеник, омиљени учитељ, неимар и раденик, дика и срце Требиња. Имена Саве и Ђурђине забележена су на спомен-плочи као добротвора малог храма Светог Саве у Београду. Педагог и писац Лука Лазаревић, Савин близак друг и сарадник, записао је да је прота често говорио: „Херцеговина ме родила, а Србија створила”.

Миња Пјешчић,

Торонто