Јединствен и први у нашој земљи – Музеј вуне

У селу Брајковац код Лазаревца постоји необичан и јединствен музеј, Музеј вуне. Смештен је у кући изграђеној средином 19. века и први је у Србији. Ту се сви послови свакодневно обављају на старински, сеоски начин, онако како су то радили наши преци. Оснивач је Дејан Милосављевић, који води Националну асоцијацију за старе и уметничке занате и домаћу радиност „Наше руке”. Удружење „Наше руке” има око 500 чланова од Суботице до Косова и Метохије. Они су чувари обичаја и културног наслеђа и надају се да ће у музеју у коме је стална поставка занатских алата и документарне грађе бити прилике за учење и размену искустава.

– Наша жеља је да у овом скромном музеју ставимо акценат на елемент племенитог руна. Ми смо вуну користили и у изградњи здраве стазе по којој саветујемо посетиоцима да прошетају боси – каже Милосављевић и додаје да је, упркос непроцењивој вредности, вуна данас потиснута вештачким материјалима, до тога да је добила статус органског отпада, па се оставља на обронцима пашњака и камењара и покрај саобраћајница.

Да бисмо се подсетили колико је вуна важна, приређено је недавно, поводом Међународног дана вуне, дружење осмишљено у духу прохујалих времена. Чланови удружења и посетиоци, који су желели да науче неке од основних лекција старог заната, вуну су прали у млакој води, домаћим ручно рађеним сапуном. Удруженим снагама, они су је испирали у оближњем потоку. После „купања” отишла је на сушење под ведрим небом, где ће провести неколико дана на ветру и сунцу. Следи чешљање, па још неколико фаза – од преслице до клупка, а даљи ток одредиће плетиље и ткаље.

Ову акцију је предводила Снежана Дошеновић из Инђије, која се бави пустовањем или, како воли да каже, миловањем вуне.

– Вуна је нежна и најбољу енергију дарује човеку и зато шта год да радимо са вуном радимо пажљиво провлачећи кроз њу прсте и наслањајући дланове. Вуна не воли врућу воду, тада се јогуни и ћеба се, па у обради не може да се укроти – истакла је Снежана.

Показало се да вуна има различиту примену и много улога у човеком животу, али то углавном не знамо да искористимо. Једна у низу је умотавање или малчирање расада јагода које расту у подземном пластенику који је Милосављевић изградио са својим сарадницима. На овај начин воћу, али и поврћу обезбеђује се потребна количина влаге, а вунени омотач заштита је од штеточина повртарских култура.

– Квалитетни производи од вуне су скупи и нису доступни просечном потрошачу. Зато је наша дужност да се са развијеном свешћу и захвалношћу односимо према вуни – подсећа оснивач музеја и подсећа да су најстарији фрагменти вунених тканина пронађени у Египту између 4.000. и 3.000. године пре наше ере.

Вуна се одликује идеалном термалном регулацијом и захваљујући томе је вунена одећа погодна у свим годишњим добима. Зими греје, лети хлади, па је носе и бедуини у пустињи да их заштити од врућина. Вуна одржава температуру тела у сталној комфорној зони. Има и способност контроле влаге, због микроскопских пора. Вуна не буђа и није погодна средина за развој бактерија, гљивица и микроорганизама, па ни гриња које изазивају алергије. Директан контакт са влакнима утиче позитивно на циркулацију, помаже опуштању мишића и ослобађању од стреса. Вунена постељина благодатна је за сан. Вуна има и природну заштиту од УВ зрака, тешко је запаљива. Не привлачи прашину и врло лако се одржава сунчањем и проветравањем, истресањем и четкањем, али и прањем.

Најскупља вуна на свету названа је „дупли дијамант” и 2020. године продата је за 490.000 долара.