Урбаниста, реформатор и мисионар

Као по неписаном правилу, они који су предодређени да померају границе и заједницу воде ка новим и вишим циљевима, обично долазе из мањих средина, у којима се енергија коју су из ње акумулирали бити довољна да без обзира на године проведене за живота, буду запамћени по својим делима за век и векова. Гњилане, мало место у нашој јужној покрајини Косово и Метохија, место је рођења професора др Миодрага Ралевића, али и глумице Мире Ступице, географа Атанасија Урошевића...

Мој први сусрет са професором Ралевићем памтим из студентских дана са Архитектонског факултета у Београду, током којих се он од осталих професора разликовао пре свега по сасвим природној и искреној комуникацији. Памтим га као ерудиту, посвећеног педагога који се студентима обраћа користећи своје сопствене формуле за разрешавање просторних склопова, професора који је сувопарну област урбанизма усмеравао у правцу филозофије о простору, у којем се урбане форме крећу кроз трећу димензију, без које би урбанизам био сасвим занемарљив и небитан, за његово дубље сагледавање као дисциплине која стратешки успоставља предуслове за архитектонске форме које у суштини настају из дводимензионалних просторних одредница.

На свом матичном Архитектонском факултету у Београду (предавао је и на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, као и на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету Универзитета у Бањалуци), оставио је траг, не само као врстан предавач већ и као човек који је понекад умео да са студентима (попут професора Вујића) седне и у „Домовину” (некадашњу кафану преко пута АФ у Београду), да буде поштован од оних колега који су били у стању да га разумеју и прате, и добије за непријатеље оне који су се хранили сопственом сујетом.

Његова каријера се поред ангажовања на факултету, интензивно кретала кроз урбанистичку праксу, у којој је тражио начин да свет урбанизма прилагоди успостављању нових вредносних система – његове треће осе, која по правилу никада није зависила од личног става појединца већ од капацитета локалне заједнице да урбанисти-визионару да прилику за унапређење усаглашено са политичком визијом, али и струком која чврсто стоји иза ње.

Ралевић је био реформатор који је средине које су вапиле за савременим урбанистичким рецептима, усмеравао ка концепту просторног развоја већ доказаних вредносних система попут Кнежевине Монако, која је упркос лошој конфигурацији терена успоставила систем највиших вредности кроз интегрисање физичких модела изразито вертикалних регулација. Оне данас ову малу кнежевину чине препознатљивом на светској мапи модерних урбаних средина у приобалним зонама.

Његов активан допринос Удружењу урбаниста Србије (у којем је био на свим нивоима руковођења и стручног ангажовања) огледао се у његовом либералном односу према профилима свих оних који би могли да руководе тим удружењем, али и буду његови чланови. Полазио је од тога да урбаниста није само архитекта већ да се у тој улози могу наћи и грађевински инжењери, економисти, правници, геодете, еколози, саобраћајни, електротехнички и машински инжењери.

Проф. Ралевић је био мисионар, онај који уводи нове урбане визуре и унапређује заједницу, упркос увек присутним појединцима који желе да је повуку на дно. Њeгова улога помоћника министра за инфраструктуру (2006–2008) била је значајна јер је дошла у време када градови тек успостављају своје кадровске протоколе у којима градски архитекта (данас градски урбаниста) преузима значајну улогу у усмеравању његовог развоја. Данашњи градски урбанисти су углавном архитекте, иако би се по правилу они морали селектовати са факултета за архитектуру и урбанизам, који за сада у Србији још увек не постоје.

Професора Ралевића, који је на свој животни пут кренуо из малог Гњилана и који је доживео да га позивају за помоћ и сарадњу у целом региону, последњи пут сам видео у јануару ове године. Тада ми је наговештавао финализацију акредитације првог факултета за архитектуру и урбанизам. Како ми је рекао: „Колега Александре, биће то први факултет за урбанологију и архитектонику у Европи”. Тако иновативан назив је могао доћи само од човека са префињеним нивоом познавања механизма потребног за развој урбаних простора и пре свега од човека са увек присутном непресушном мотивационом енергијом и оптимизмом који је несебично преносио својим сарадницима.

Надам се да ће држава Србија разумети потребу подршке Ралевићевој мисији у области урбанизма и архитектуре, и да ће тај факултет ускоро заживети као његово завештање за будућност Србије.

* урбаниста и архитекта