Ни кривца, ни правде

Зашто је НАТО 24. априла 1999. одлучио да, први пут у историји ратовања, једну телевизију прогласи за легитиман војни циљ? Зашто до данас нико из Алијансе није одговарао за смрт 16 радника Радио-телевизије Србије (РТС)? И зашто Србија никада није затражила од НАТО-а информације ко је гађао зграду телевизије и по чијем налогу?

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију закључио је 2000. године да бомбардовање зграде РТС-а не представља ратни злочин, већ уништавање „нервног система који Милошевићев режим одржава у животу”. А њујоршки Комитет за заштиту новинара (ЦПЈ), организација која већ 40 година извештава о убиствима, хапшењима и нападима на новинаре и медијске раднике, одбио је да на своју листу дода и имена 16 убијених камермана, техничара, дизајнера програма, монтера, шминкера, радника обезбеђења, електричара и видео-миксера РТС-а. Уместо тога понудили су објашњење налик оном који је стигао из Хашког трибунала – прво су се бранили да погинули нису били новинари, а затим да се новинарима не сматрају припадници медија који су подстицали на насиље.

Разлог због ког на листи није било места за убијене медијске раднике РТС-а вероватно је сплет околности у којима се на челу комитета у Њујорку налазила Кати Мартон, супруга Ричарда Холбрука, једног од најгласнијих заговорника идеје да се пројектилима промени Милошевићев режим у Југославији.

Да је РТС „управо ућуткан бомбама” саопштио је господин Обарач, како је Холбрука јавност тада звала, уз шампањац на свечаности поводом доделе награда најбољим извештачима. Око 300 звезда америчког новинарства ту вест је пропратило аплаузом, а само Ејми Гудман и Џереми Скејхил, новинари мање познате Радио-мреже „Пацифика”, нису скривали неверицу због убистава својих колега. Гудманова је окупљенима саопштила да „Пацифик” одбија да прими награду у ноћи када су САД бомбардовале РТС и када се клуб дописника из иностранства одлучио да не постави питање кључном заговорнику бомбардовања СФЈ.

Српска јавност за Џеремија Скејхила чуће двадесет година касније, када се на међународној конференцији „Крај некажњивости за злочине над новинарима”, коју је организовало Удружење новинара Србије (УНС), извинио у име Владе САД породицама убијених радника РТС-а.

– Никада од моје владе нисте чули извињење. Жао ми је што је моја влада хладнокрвно убила чланове ваших породица. Ја, као Американац, одговоран сам за то бомбардовање – казао је Скејхил, данас један од најутицајнијих америчких независних новинара и један од покретача дигиталног магазина „Интерсепт”.

Међу онима који су осудили бомбардовање РТС-а јесте и међународна организација која се бави заштитом људских права Амнести интернешенел. За њих није било дилеме – реч је о ратном злочину, због чега су позвали НАТО да спроведе истрагу.

– Да медијска кућа није смела да буде војни циљ и да је ово ратни злочин потврдила је Међународна федерација новинара, а генерални секретар Европске федерације новинара Еден Вајт такође је рекао да је бомбардовање РТС-а ратни злочин и преседан који је коришћен за касније нападе на медије попут оног када су Американци бомбардовали Ал Џазиру у Ираку. Када је Влада Србије основала Радну групу за безбедност новинара, тражио сам да се у план рада уврсти бомбардовање РТС-а са идејом да држава тражи од НАТО-а податке ко је гађао телевизију и по чијем налогу. Међутим, то никада није дошло на дневни ред, а у међувремену радна група је престала да се састаје – прича за „Политику” главни и одговорни уредник портала „Пиштаљка” Владимир Радомировић, који је као председник Удружења новинара Србије организовао конференцију „Крај некажњивости за злочине над новинарима”.

У делу јавности се и даље води полемика чији су отисци злочина у Абердаревој – Алијансе, која је упутили смртоносне пројектиле, руководства РТС-а, јер нису изместили све раднике, или државног врха СРЈ, јер су наводно знали, а ћутали да ће ова телевизија бити мета? Да ли су радници РТС-а жртвовани?

– У то време сам извештавао за Ен-Би-Си њуз и канцеларије су нам биле у хотелу „Интерконтинентал”. Због брзине и потребе посла ова медијска кућа је закупила простор у згради РТС-а и требало је да се преселимо. Међутим, од тога се одустало пошто је стигла та најава да је РТС легитиман циљ. Али то не значи да је било ко у држави знао да ће РТС бити бомбардован и када. Слушао сам у документарцу „Хроника најављене смрти” како Брент Садлер, новинар Си-Ен-Ена, каже да је отишао код Драгољуба Милановића, тадашњег генералног директора РТС-а, да му каже да ће телевизија да буде нападнута. Зар није његов посао као новинара био да то објави, а не да приватно обавештава Милановића? Можда је у згради било више људи него што је потребно, али су радили за доста страних телевизија, слали материјале... Друго, аргументи да су зграде Централног комитета и РТВ Војводине биле исељене јер се знало да ће НАТО бомбардовати те телевизије, не стоје. Зграда ЦК није бомбардована зато што је одатле програм емитовала ТВ Пинк, него зато што је она била симбол Социјалистичке партије Србије (СПС), јер су ту биле просторије владајуће партије. А зграда војвођанског јавног сервиса је исељена јер радници нису могли да дођу до ње пошто су сви мостови били порушени. И данас има оних који тврде да је власт Слободана Милошевића жртвовала раднике РТС-а, али од њих ниједном нисам чуо објашњење чињенице да је приликом напада на свом радном месту у згради РТС-а била и мајка Александра Вучића, Ангелина. И да је, уосталом, и сам Александар Вучић за неколико минута избегао пројектил НАТО-а, долазећи на заказани интервју са звездом Си-Ен-Ена Ларијем Кингом – објашњава Радомировић.

Они су убијени 23. априла 1999.

Пре 25 година, у 2.06 ујутру, НАТО бомбе убиле су: шминкерку Јелицу Мунитлак, видео-миксера Ксенију Банковић, техничара у размени Дарка Стоименовског, техничаре у мастеру Небојшу Стојановића и Бранислава Јовановића, електричара Драгана Тасића, камермана Александра Делетића, техничаре Славишу Стевановића и Ивана Стукала, дизајнера програма Синишу Медића, раднике обезбеђења Драгорада Драгојевића, Дејана Марковића, Милана Јоксимовића, монтера Милована Јонтића, прецизног механичара Милована Јанковића и режисера програма Томислава Митровића.