Ni krivca, ni pravde

Zašto je NATO 24. aprila 1999. odlučio da, prvi put u istoriji ratovanja, jednu televiziju proglasi za legitiman vojni cilj? Zašto do danas niko iz Alijanse nije odgovarao za smrt 16 radnika Radio-televizije Srbije (RTS)? I zašto Srbija nikada nije zatražila od NATO-a informacije ko je gađao zgradu televizije i po čijem nalogu?

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zaključio je 2000. godine da bombardovanje zgrade RTS-a ne predstavlja ratni zločin, već uništavanje „nervnog sistema koji Miloševićev režim održava u životu”. A njujorški Komitet za zaštitu novinara (CPJ), organizacija koja već 40 godina izveštava o ubistvima, hapšenjima i napadima na novinare i medijske radnike, odbio je da na svoju listu doda i imena 16 ubijenih kamermana, tehničara, dizajnera programa, montera, šminkera, radnika obezbeđenja, električara i video-miksera RTS-a. Umesto toga ponudili su objašnjenje nalik onom koji je stigao iz Haškog tribunala – prvo su se branili da poginuli nisu bili novinari, a zatim da se novinarima ne smatraju pripadnici medija koji su podsticali na nasilje.

Razlog zbog kog na listi nije bilo mesta za ubijene medijske radnike RTS-a verovatno je splet okolnosti u kojima se na čelu komiteta u Njujorku nalazila Kati Marton, supruga Ričarda Holbruka, jednog od najglasnijih zagovornika ideje da se projektilima promeni Miloševićev režim u Jugoslaviji.

Da je RTS „upravo ućutkan bombama” saopštio je gospodin Obarač, kako je Holbruka javnost tada zvala, uz šampanjac na svečanosti povodom dodele nagrada najboljim izveštačima. Oko 300 zvezda američkog novinarstva tu vest je propratilo aplauzom, a samo Ejmi Gudman i Džeremi Skejhil, novinari manje poznate Radio-mreže „Pacifika”, nisu skrivali nevericu zbog ubistava svojih kolega. Gudmanova je okupljenima saopštila da „Pacifik” odbija da primi nagradu u noći kada su SAD bombardovale RTS i kada se klub dopisnika iz inostranstva odlučio da ne postavi pitanje ključnom zagovorniku bombardovanja SFJ.

Srpska javnost za Džeremija Skejhila čuće dvadeset godina kasnije, kada se na međunarodnoj konferenciji „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima”, koju je organizovalo Udruženje novinara Srbije (UNS), izvinio u ime Vlade SAD porodicama ubijenih radnika RTS-a.

– Nikada od moje vlade niste čuli izvinjenje. Žao mi je što je moja vlada hladnokrvno ubila članove vaših porodica. Ja, kao Amerikanac, odgovoran sam za to bombardovanje – kazao je Skejhil, danas jedan od najuticajnijih američkih nezavisnih novinara i jedan od pokretača digitalnog magazina „Intersept”.

Među onima koji su osudili bombardovanje RTS-a jeste i međunarodna organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava Amnesti internešenel. Za njih nije bilo dileme – reč je o ratnom zločinu, zbog čega su pozvali NATO da sprovede istragu.

– Da medijska kuća nije smela da bude vojni cilj i da je ovo ratni zločin potvrdila je Međunarodna federacija novinara, a generalni sekretar Evropske federacije novinara Eden Vajt takođe je rekao da je bombardovanje RTS-a ratni zločin i presedan koji je korišćen za kasnije napade na medije poput onog kada su Amerikanci bombardovali Al Džaziru u Iraku. Kada je Vlada Srbije osnovala Radnu grupu za bezbednost novinara, tražio sam da se u plan rada uvrsti bombardovanje RTS-a sa idejom da država traži od NATO-a podatke ko je gađao televiziju i po čijem nalogu. Međutim, to nikada nije došlo na dnevni red, a u međuvremenu radna grupa je prestala da se sastaje – priča za „Politiku” glavni i odgovorni urednik portala „Pištaljka” Vladimir Radomirović, koji je kao predsednik Udruženja novinara Srbije organizovao konferenciju „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima”.

U delu javnosti se i dalje vodi polemika čiji su otisci zločina u Aberdarevoj – Alijanse, koja je uputili smrtonosne projektile, rukovodstva RTS-a, jer nisu izmestili sve radnike, ili državnog vrha SRJ, jer su navodno znali, a ćutali da će ova televizija biti meta? Da li su radnici RTS-a žrtvovani?

– U to vreme sam izveštavao za En-Bi-Si njuz i kancelarije su nam bile u hotelu „Interkontinental”. Zbog brzine i potrebe posla ova medijska kuća je zakupila prostor u zgradi RTS-a i trebalo je da se preselimo. Međutim, od toga se odustalo pošto je stigla ta najava da je RTS legitiman cilj. Ali to ne znači da je bilo ko u državi znao da će RTS biti bombardovan i kada. Slušao sam u dokumentarcu „Hronika najavljene smrti” kako Brent Sadler, novinar Si-En-Ena, kaže da je otišao kod Dragoljuba Milanovića, tadašnjeg generalnog direktora RTS-a, da mu kaže da će televizija da bude napadnuta. Zar nije njegov posao kao novinara bio da to objavi, a ne da privatno obaveštava Milanovića? Možda je u zgradi bilo više ljudi nego što je potrebno, ali su radili za dosta stranih televizija, slali materijale... Drugo, argumenti da su zgrade Centralnog komiteta i RTV Vojvodine bile iseljene jer se znalo da će NATO bombardovati te televizije, ne stoje. Zgrada CK nije bombardovana zato što je odatle program emitovala TV Pink, nego zato što je ona bila simbol Socijalističke partije Srbije (SPS), jer su tu bile prostorije vladajuće partije. A zgrada vojvođanskog javnog servisa je iseljena jer radnici nisu mogli da dođu do nje pošto su svi mostovi bili porušeni. I danas ima onih koji tvrde da je vlast Slobodana Miloševića žrtvovala radnike RTS-a, ali od njih nijednom nisam čuo objašnjenje činjenice da je prilikom napada na svom radnom mestu u zgradi RTS-a bila i majka Aleksandra Vučića, Angelina. I da je, uostalom, i sam Aleksandar Vučić za nekoliko minuta izbegao projektil NATO-a, dolazeći na zakazani intervju sa zvezdom Si-En-Ena Larijem Kingom – objašnjava Radomirović.

Oni su ubijeni 23. aprila 1999.

Pre 25 godina, u 2.06 ujutru, NATO bombe ubile su: šminkerku Jelicu Munitlak, video-miksera Kseniju Banković, tehničara u razmeni Darka Stoimenovskog, tehničare u masteru Nebojšu Stojanovića i Branislava Jovanovića, električara Dragana Tasića, kamermana Aleksandra Deletića, tehničare Slavišu Stevanovića i Ivana Stukala, dizajnera programa Sinišu Medića, radnike obezbeđenja Dragorada Dragojevića, Dejana Markovića, Milana Joksimovića, montera Milovana Jontića, preciznog mehaničara Milovana Jankovića i režisera programa Tomislava Mitrovića.