Истине и заблуде у вези са вантелесном оплодњом

Број деце која су рођена после вантелесне оплодње, то јест асистиране репродукције, данас у свету прелази 10 милиона. То је важно јер у читавој Европи постоји проблем са одређеним бројем људи који имају проблеме са зачећем. Статистика показује да од сваких 100 новорођених беба њих осам је зачето уз помоћ неке од метода потпомогнуте репродукције (овај број је у САД нешто нижи и износи око пет на стотину порођаја).

Др Никола Матавуљ, гинеколог, подсећа да је прва беба зачета захваљујући вантелесној оплодњи рођена давне 1978. године, па се до данас ова метода утемељила као основа лечења неплодности због чега је логично размишљати о сигурности ове методе, односно о здравственим последицама и по мајку и по новорођенче. Државе са добро организованим здравственим системима имају велике националне регистре због чега су у могућности да испрате дугорочне ефекте сваке процедуре.

Поставља се питање да ли трудноће после вантелесне оплодње имају повишени ризик од компликација.

– Вишеплодне трудноће настале после вантелесне оплодње имају највећи ризик за компликације и код деце и код мајке. Највећу забринутост представља повишени ризик за превремени порођај код близанаца и вишеплодних трудноћа. Бебе рођене са малом телесном тежином и незрелим органима пре свега централним нервним системом и плућима имају повишени ризик и за ране компликације, као и за метаболичке поремећаје и болести срца и крвних судова касније у животу. Данас се најчешће у материцу враћа један ембрион, евентуално два у одређеним случајевима. Када вратимо један ембрион, ризик да жена добије близанце је један одсто. Када вратимо два ембриона, повећамо шансу за трудноћу за 25 одсто, али се у 25–30 одсто тих трудноћа јавља „проблем” близаначке трудноће. Данас се најчешће као завршни чин вантелесне оплодње у материцу враћа један ембрион – појашњава наш саговорник.

Подаци указују на то да се учесталост церебралне парализе значајно смањила међу децом рођеном после вантелесне оплодње, пре свега због смањене учесталости вишеструких трудноћа. Деведесетих година ризик је био три пута већи за децу из вантелесне оплодње, док се средином прошле деценије ризик за једноплодне трудноће свео на исти онај који постоји у популацији спонтано зачетих беба – каже др Матавуљ.

Ризик после вантелесне оплодње у случају једноплодних трудноћа исти је као у популацији спонтано зачетих трудноћа.

– Код једноплодних трудноћа после вантелесне оплодње чешће се рађају бебе мање телесне масе за гестацијску старост, то јест имају мању тежину на рођењу, али то нема већи клинички значај, осим у ситуацији изразито превременог порођаја. Интересантно је да бебе после трансфера замрзнутог ембриона чешће имају већу телесну масу на рођењу. Тачан разлог се још увек не зна, али је могуће да на то утичу сам процес замрзавање и одмрзавања, као и медијуми који се користе у тој процедури.

Неуролошки развој и резултати у школи нормални су код деце рођене после вантелесне оплодње. Прееклампсија, то јест повишени крвни притисак и губитак протеина из циркулишуће крви (као последица оштећења мањих крвних судова), као и шећерна болест у трудноћи, чешћи су после вантелесне оплодње. Ризик за ова патолошка стања износи три одсто после спонтане трудноће, док је после вантелесне оплодње око 4-5 одсто – наводи др Матавуљ.

Око четири одсто деце се роди са неком аномалијом после спонтано настале трудноће, док је учесталост урођених аномалија око пет одсто после вантелесне оплодње. Већина аномалија се може дијагностиковати пре рођења и кориговати касније у животу.

– Вантелесна оплодња се ради 45 година и евиденција која постоји не указује на везу карцинома код жена и вантелесне оплодње. Најчешће постоји страх да хормони могу изазвати карцином дојке и материце, али то није случај. Епидемиолошке студије показују да жене које имају проблем са инфертилитетом имају повишени ризик за „бордерлајн” тумор јајника, али тај ризик се не повећава уколико се ради стимулација јајника хормонима и процедура вантелесне оплодње – открива наш саговорник.

У новије време сведоци смо коришћења донираног биолошког материјала. Постоје ли неки ризици?

– Када говоримо о донацији спреме, онда то обично подразумева мушки разлог за неплодност и посредно значи да је јајна ћелија довољна здрава, па се у овој групи, парадоксално срећу мањи ризици за неки од анализираних исхода трудноћа као што је ниска телесна маса на рођењу после класичне вантелесне оплодње. Велике студије не указују на ризик од озбиљнијих акушерских компликација са донираном спермом, али постоје неки ризици (пре свих ризик за повишен крвни притисак у трудноћи) и то после инсеминације са донорском спермом. Донација јајних ћелија повећава ризик од хипертензивног поремећаја у трудноћи за четири до пет пута у поређењу са спонтано насталим трудноћама, а два до три пута у односу на вантелесну оплодњу са сопственим биолошким материјалом – каже др Матавуљ.

Шта саветовати трудницама где је до зачећа дошло вантелесном оплодњом?

– Пре свега треба на почетку трудноће одредити термин порођаја на основу датума трансфера ембриона у материцу и раног ултразвучног прегледа. Трудноће треба контролисати у специјализованим установама где ће се на време анализирати фактори ризика и реаговати на време уколико постоји неки проблем. Највећи изазов су превремени порођаји, али се тај ризик драстично смањује уколико се у материцу врати један ембрион. Такође, треба апеловати на парове да се на време обрате за савет уколико не долази до трудноће, то јест ако до трудноће не долази после 12 месеци активног покушаја или после шест месеци код парова где је жена старија од 35 година. Уколико је била нека операција на јајницима и тестисима, малигна или реуматска болест и превремена менопауза у породици, саветује се ранији контакт са специјализованим центром за лечење инфертилитета – саветује др Никола Матавуљ.