Право и бог

Насупрот подуже негованом класичном ставу према правди као стожеру, упоришном стубу права, постепено, безмало нужно доспевамо до гледишта по којем јуристичкој супстанци, глобално узев, у тегобном времену у којем живимо – на ветрометини ратова, насиља, популизма, неукуса, беде и бесмисла – прворазредно нису својствени праведност, разумност и моралност. Јер као да су они, сијасет је показатеља на сваком кораку, често потиснута – чак се повремено чине и утопистичка – својства права. Којих се нипошто не треба одрицати, али се често показују немоћни спрам разнородних интереса (о чему је писао још Ханс Келзен). А изгледа да се и слобода делом преобразила у сопствену супротност, при чему се губе интегритет и идентитет човека. Нарочито, одвајање „пола” и „рода”, релативизација изворне човекове личности, руку подруку са кварењем стандардног језика вештачким кострукцијама које нарушавају његову чистоту и унутрашњу кохезију, на подлози помодне „џендер идеологије”.

У савременом дигиталном добу, осим новим технологијама, аутентичне правне регуле бивају озбиљно угрожене нагомиланим политиканством, грубим, огољеним меркантилизмом, као и лажним родољубљем и шовинизмом. А и сâма истина је умногоме разводњена, подоста је изгубила на значају: како у свакодневним релацијама, тако и у правној пракси. Зарад брзине, лагодног комфора, економичности, неформалности, наводног поједностављења правне процедуре. Наиме, „цветају” споразуми о кривици, скраћени поступци, законско допуштање да се поједине чињенице само „учине вероватним”, поравнање, медијација, арбитраже...

С друге стране, право се не би нипошто смело да се уподоби пустој сили, вољи водећих политичких снага на одређеном простору. Држим да се будућност права мора првенствено огледати у постулату дисциплиновања извитоперених друштвених односа. На подлози опште и правничке културе. Које су, опет, добрано закржљале! Сва је прилика да живот често није логичан, а само право би баш такво, логично, морало да буде. Плус – јасно, разговетно, унутар себе усклађено и реално, стварносно примењиво.

Укратко, крунски циљ права – али и човека, упрошћено узев – био би постизање предвидивости (па макар, местимице, и неизбежне неправде), извесности последица сопственог и туђег делања, посебно заштита од искакања од легално и легитимно пројектоване трасе друштвеног и индивидуалног понашања. Тако узето, право се метафорично указује као његошевска светлост наспрам кафкијанског мрака. Као сума прозрачних, неарбитрарних аката и факата, нормативног и ненормативног набоја.

Суштина живота је у кретању – физичком, менталном, календарском – у променама, стваралачкој активности, у трагању за бољим. Но, не „пут ради пута”! Па који би онда био општи људски циљ, човекова мисија? У генијалном роману „Уста пуна земље”, Бранимир Шћепановић налази смисао бивствовања у лепоти и љубави. Ако њих нема, прећутно поручује писац – све је узалуд, своди се на ништавило: наступа човекова духовна смрт пре оне физичке којом се и окончава трајање главног јунака романа, болесног и напаћеног.

Парадоксално прима фацие, идеја Бога није превише удаљена од бића права. Бог – као нешто што „јесте”. У нама и око нас, свеприсутан. Постојање свега мора бити нечија творевина. Бог као универзални Створитељ!? Спинозина „самодовољна супстанца”, тоталитет природе? Енергија? Љубав? Сећања, маштања, надања, осећања, али и чињенице – заједно, у склопу.

Све у свему, крајња сврха права, чије је упориште поверење, и Бога – ма како га схватали – са вером као опредељујућом одредницом, била би у друштвеном и индивидуалном духовном благостању. Да би се растерећеније, пријатније, човечније живело – у сагласју са собом, у слози и срећи. И у неспутаној унутрашњој а дозираној спољној слободи. Да би се дошло до земаљског откровења, до оплемењивања местимично растројеног и нерационалног човека. До духовне радости, смиреноумља, тог „небеског водоскока”, „највише врлине” (како нас, посебно, учи Свети Јован Лествичник).

Наука тежи откривању правилности, круцијалних односа између појава. Док је уметност усмерена ка величанственој узвишености, ка вечности. Филозофија пак настоји да људе и појаве, али и науку и уметност разуме дубински, свеобухватно. Као сврсисходну и целисходну, непротивречну целину. Израстајући из политике која по вокацији настоји да пружи оптималне одговоре на општа друштвена питања, право и правна наука – ако желе да буду самосвојни, атрактивни, постојани и делотворни – морали би да имају и одређене уметничке црте, смисао за финесу, за еластичност, за оцену у коју је уткано знање и сигурност. Право – тежња ка динамичкој равнотежи аката и факата, нормативног и ненормативног, цивилизацијски производ који се прилагођава флуидном животу, али и утиче на њега у жељеном смеру напретка, реда, као и солидарности и толеранције међу људима и њиховим ужим и ширим заједницама.

А „бог је све оно што не знамо, све оно што желимо а не схватамо, све оно што се не може појмити умом, већ срцем... Бог је одбрана од бесмисла, од страха, од самоће”. (Меша Селимовић, „Острво”)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa