Pravo i bog

Nasuprot poduže negovanom klasičnom stavu prema pravdi kao stožeru, uporišnom stubu prava, postepeno, bezmalo nužno dospevamo do gledišta po kojem jurističkoj supstanci, globalno uzev, u tegobnom vremenu u kojem živimo – na vetrometini ratova, nasilja, populizma, neukusa, bede i besmisla – prvorazredno nisu svojstveni pravednost, razumnost i moralnost. Jer kao da su oni, sijaset je pokazatelja na svakom koraku, često potisnuta – čak se povremeno čine i utopistička – svojstva prava. Kojih se nipošto ne treba odricati, ali se često pokazuju nemoćni spram raznorodnih interesa (o čemu je pisao još Hans Kelzen). A izgleda da se i sloboda delom preobrazila u sopstvenu suprotnost, pri čemu se gube integritet i identitet čoveka. Naročito, odvajanje „pola” i „roda”, relativizacija izvorne čovekove ličnosti, ruku podruku sa kvarenjem standardnog jezika veštačkim kostrukcijama koje narušavaju njegovu čistotu i unutrašnju koheziju, na podlozi pomodne „džender ideologije”.

U savremenom digitalnom dobu, osim novim tehnologijama, autentične pravne regule bivaju ozbiljno ugrožene nagomilanim politikanstvom, grubim, ogoljenim merkantilizmom, kao i lažnim rodoljubljem i šovinizmom. A i sâma istina je umnogome razvodnjena, podosta je izgubila na značaju: kako u svakodnevnim relacijama, tako i u pravnoj praksi. Zarad brzine, lagodnog komfora, ekonomičnosti, neformalnosti, navodnog pojednostavljenja pravne procedure. Naime, „cvetaju” sporazumi o krivici, skraćeni postupci, zakonsko dopuštanje da se pojedine činjenice samo „učine verovatnim”, poravnanje, medijacija, arbitraže...

S druge strane, pravo se ne bi nipošto smelo da se upodobi pustoj sili, volji vodećih političkih snaga na određenom prostoru. Držim da se budućnost prava mora prvenstveno ogledati u postulatu disciplinovanja izvitoperenih društvenih odnosa. Na podlozi opšte i pravničke kulture. Koje su, opet, dobrano zakržljale! Sva je prilika da život često nije logičan, a samo pravo bi baš takvo, logično, moralo da bude. Plus – jasno, razgovetno, unutar sebe usklađeno i realno, stvarnosno primenjivo.

Ukratko, krunski cilj prava – ali i čoveka, uprošćeno uzev – bio bi postizanje predvidivosti (pa makar, mestimice, i neizbežne nepravde), izvesnosti posledica sopstvenog i tuđeg delanja, posebno zaštita od iskakanja od legalno i legitimno projektovane trase društvenog i individualnog ponašanja. Tako uzeto, pravo se metaforično ukazuje kao njegoševska svetlost naspram kafkijanskog mraka. Kao suma prozračnih, nearbitrarnih akata i fakata, normativnog i nenormativnog naboja.

Suština života je u kretanju – fizičkom, mentalnom, kalendarskom – u promenama, stvaralačkoj aktivnosti, u traganju za boljim. No, ne „put radi puta”! Pa koji bi onda bio opšti ljudski cilj, čovekova misija? U genijalnom romanu „Usta puna zemlje”, Branimir Šćepanović nalazi smisao bivstvovanja u lepoti i ljubavi. Ako njih nema, prećutno poručuje pisac – sve je uzalud, svodi se na ništavilo: nastupa čovekova duhovna smrt pre one fizičke kojom se i okončava trajanje glavnog junaka romana, bolesnog i napaćenog.

Paradoksalno prima facie, ideja Boga nije previše udaljena od bića prava. Bog – kao nešto što „jeste”. U nama i oko nas, sveprisutan. Postojanje svega mora biti nečija tvorevina. Bog kao univerzalni Stvoritelj!? Spinozina „samodovoljna supstanca”, totalitet prirode? Energija? Ljubav? Sećanja, maštanja, nadanja, osećanja, ali i činjenice – zajedno, u sklopu.

Sve u svemu, krajnja svrha prava, čije je uporište poverenje, i Boga – ma kako ga shvatali – sa verom kao opredeljujućom odrednicom, bila bi u društvenom i individualnom duhovnom blagostanju. Da bi se rasterećenije, prijatnije, čovečnije živelo – u saglasju sa sobom, u slozi i sreći. I u nesputanoj unutrašnjoj a doziranoj spoljnoj slobodi. Da bi se došlo do zemaljskog otkrovenja, do oplemenjivanja mestimično rastrojenog i neracionalnog čoveka. Do duhovne radosti, smirenoumlja, tog „nebeskog vodoskoka”, „najviše vrline” (kako nas, posebno, uči Sveti Jovan Lestvičnik).

Nauka teži otkrivanju pravilnosti, krucijalnih odnosa između pojava. Dok je umetnost usmerena ka veličanstvenoj uzvišenosti, ka večnosti. Filozofija pak nastoji da ljude i pojave, ali i nauku i umetnost razume dubinski, sveobuhvatno. Kao svrsishodnu i celishodnu, neprotivrečnu celinu. Izrastajući iz politike koja po vokaciji nastoji da pruži optimalne odgovore na opšta društvena pitanja, pravo i pravna nauka – ako žele da budu samosvojni, atraktivni, postojani i delotvorni – morali bi da imaju i određene umetničke crte, smisao za finesu, za elastičnost, za ocenu u koju je utkano znanje i sigurnost. Pravo – težnja ka dinamičkoj ravnoteži akata i fakata, normativnog i nenormativnog, civilizacijski proizvod koji se prilagođava fluidnom životu, ali i utiče na njega u željenom smeru napretka, reda, kao i solidarnosti i tolerancije među ljudima i njihovim užim i širim zajednicama.

A „bog je sve ono što ne znamo, sve ono što želimo a ne shvatamo, sve ono što se ne može pojmiti umom, već srcem... Bog je odbrana od besmisla, od straha, od samoće”. (Meša Selimović, „Ostrvo”)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista