Повратак у 1984.

Специјално за „Политику”
У време кад је 1984. година већ почела сви смо чекали да видимо да ли ће се остварити Орвелово предвиђање. Ништа. Живели смо боље него икад, сви смо постали познати иако нисмо оверили ни 25. годину живота. Моца је одлучио да напусти „Чорбу”, ко се сећа да је у култном „Рокенролеру”, коју годину пре, снимио своју стару ствар „Ма пустите ме, друже”. Њих петорица у црним оделима и, као, приводи их мурија.

Не сећам се да ли је падала киша или је сијало сунце, Трг Маркса и Енгелса је био пун људи, сви смо дошли да видимо како ће изгледати први концерт „Бајаге и инструктора позитивне географије”. ЛП је био добар, позитиван, весео, другачији од свега што је свирао до тада.

А 21. априла 1984, око 20 часова, на вратима цео бенд. Рукују се с публиком, истина трећина нас били смо ортаци. Жика, врхунски пантомимичар и глумац „Театра лево”, намазао лице белом маском, вукља мегафон, из мрака велике сале Дома синдиката прозива музичаре. Човече, Корнелије на клавијатурама, откуд он и на концерту. И редом стижу Влајко, Цвеле, Неле, Деша и Бајага, са клавијатура управо увод у „Пустите ме, друже”… Концерт какав није виђен. Жика користи све своје театарлевовске пошалице и уводи у сваку нову песму. Били смо одушевљени. Браво, Моцо, свака част, никад нисмо ни волели што си свирао с Бором.

Четрдесет година касније, газим по шљунку раскопаног Трга Николе Пашића. Да ми је знати зашто су то скршили. Сипи новембарска киша иако је април, хладно је, имам и капу. Пушимо пљугу, Горанка Матић (фотограф, аутор омота), Мома Рајин, музички критичар и ја, сећамо се, како се већ пензоси сећају, како је било пре четрдесет година. Киша упорна, стиже све више наших, Гиле, Цане, Фирчи… Једном рокер – увек рокер.

У мраку, на тргу, почиње повратак у 1984. годину. „Позитивна географија”, песме које никад више нису свирали, хитови које пева цела сала. Само су њих двојица остала из те поставе, Жика и Бајага. Локнер је те године био у војсци, сада свира боље него икад, тон, зрелост и технологија, подижу ме жмарци. Лагано на бину излази нова постава „Инструктора”. Сви млађи од 50, не знају колико су срећни. На крају, кроз публику пролази Момчило Бајагић Бајага. Тинејџер с дугом косом, увек је на екскурзијама седео на последњој клупи буса и свирао гитару, никад није певао. Били смо на матури, а он је био гитариста „Рибље чорбе”. Нисмо му одобравали, али он је знао да ће бити музичар. Уписао је и факултет, да не би ишао у војску, и млатио паре с „Чорбом”. Данас је највећи поп-рок аутор у региону, уз његове песме се заљубљују, његове песме се свирају на екскурзијама, у дијаспори… Где год има наших, кад се пева, певају се његове песме. Он је и даље остао свој, стидљиви дечачић који свира гитару, кога мувају другарице, а он се прави луд, трајно је заљубљен у другарицу из клупе, али она има фрајера.

Концерт овог 21. априла у „МТС дворани” немогуће је исказати речима. Била је то енергија, комуникација између њих и нас, Жика у елементу, најаве бриљантне, они усвирани... па свирају четрдесет година, све плови без секунде паузе. У публици сигурно трећина оних истих од онда, сада сви „60 плус”. „Кад ходаш не застајкујеш”, први његов велики хит, и увек га је певао боље од Боре. То је та његова емоција коју вози тај топли бас, глас који директно удара у мали мозак – и крај.

Концерт је био, оно што би данас рекли копипејст оног првог његовог и њиховог, јер не би он био то што јесте да га нису они, његов бенд, пратили. Од Корнелија Ковача који га је гурао да крене у соло каријеру, до ових нових момака, чија имена нисам још запамтила. Крај је био као на екскурзији, „All you need is love”. Да, друже, у праву си – само нам је љубав потребна. Хвала на свој дивној музици и речима које тако вешто комбинујеш у песме. Драго ми је што си из Земунске завршио у Другој београдској гимназији на Зеленом венцу и што сам имала прилику да од 15. године стојим с тобом на сцени. Ти си пропевао, ја никад. Ти си још на сцени, ја сам микрофон окачила о клин, чекам да се сретнемо на Калишу, или на Земунском кеју, нахранимо голубове и одиграмо партију домина. Свирао си хиљаде концерата, али онај први и овај последњи остаће забележени као мајсторија музике, песме, игре. Браво, друже.