Povratak u 1984.

Specijalno za „Politiku”
U vreme kad je 1984. godina već počela svi smo čekali da vidimo da li će se ostvariti Orvelovo predviđanje. Ništa. Živeli smo bolje nego ikad, svi smo postali poznati iako nismo overili ni 25. godinu života. Moca je odlučio da napusti „Čorbu”, ko se seća da je u kultnom „Rokenroleru”, koju godinu pre, snimio svoju staru stvar „Ma pustite me, druže”. Njih petorica u crnim odelima i, kao, privodi ih murija.

Ne sećam se da li je padala kiša ili je sijalo sunce, Trg Marksa i Engelsa je bio pun ljudi, svi smo došli da vidimo kako će izgledati prvi koncert „Bajage i instruktora pozitivne geografije”. LP je bio dobar, pozitivan, veseo, drugačiji od svega što je svirao do tada.

A 21. aprila 1984, oko 20 časova, na vratima ceo bend. Rukuju se s publikom, istina trećina nas bili smo ortaci. Žika, vrhunski pantomimičar i glumac „Teatra levo”, namazao lice belom maskom, vuklja megafon, iz mraka velike sale Doma sindikata proziva muzičare. Čoveče, Kornelije na klavijaturama, otkud on i na koncertu. I redom stižu Vlajko, Cvele, Nele, Deša i Bajaga, sa klavijatura upravo uvod u „Pustite me, druže”… Koncert kakav nije viđen. Žika koristi sve svoje teatarlevovske pošalice i uvodi u svaku novu pesmu. Bili smo oduševljeni. Bravo, Moco, svaka čast, nikad nismo ni voleli što si svirao s Borom.

Četrdeset godina kasnije, gazim po šljunku raskopanog Trga Nikole Pašića. Da mi je znati zašto su to skršili. Sipi novembarska kiša iako je april, hladno je, imam i kapu. Pušimo pljugu, Goranka Matić (fotograf, autor omota), Moma Rajin, muzički kritičar i ja, sećamo se, kako se već penzosi sećaju, kako je bilo pre četrdeset godina. Kiša uporna, stiže sve više naših, Gile, Cane, Firči… Jednom roker – uvek roker.

U mraku, na trgu, počinje povratak u 1984. godinu. „Pozitivna geografija”, pesme koje nikad više nisu svirali, hitovi koje peva cela sala. Samo su njih dvojica ostala iz te postave, Žika i Bajaga. Lokner je te godine bio u vojsci, sada svira bolje nego ikad, ton, zrelost i tehnologija, podižu me žmarci. Lagano na binu izlazi nova postava „Instruktora”. Svi mlađi od 50, ne znaju koliko su srećni. Na kraju, kroz publiku prolazi Momčilo Bajagić Bajaga. Tinejdžer s dugom kosom, uvek je na ekskurzijama sedeo na poslednjoj klupi busa i svirao gitaru, nikad nije pevao. Bili smo na maturi, a on je bio gitarista „Riblje čorbe”. Nismo mu odobravali, ali on je znao da će biti muzičar. Upisao je i fakultet, da ne bi išao u vojsku, i mlatio pare s „Čorbom”. Danas je najveći pop-rok autor u regionu, uz njegove pesme se zaljubljuju, njegove pesme se sviraju na ekskurzijama, u dijaspori… Gde god ima naših, kad se peva, pevaju se njegove pesme. On je i dalje ostao svoj, stidljivi dečačić koji svira gitaru, koga muvaju drugarice, a on se pravi lud, trajno je zaljubljen u drugaricu iz klupe, ali ona ima frajera.

Koncert ovog 21. aprila u „MTS dvorani” nemoguće je iskazati rečima. Bila je to energija, komunikacija između njih i nas, Žika u elementu, najave briljantne, oni usvirani... pa sviraju četrdeset godina, sve plovi bez sekunde pauze. U publici sigurno trećina onih istih od onda, sada svi „60 plus”. „Kad hodaš ne zastajkuješ”, prvi njegov veliki hit, i uvek ga je pevao bolje od Bore. To je ta njegova emocija koju vozi taj topli bas, glas koji direktno udara u mali mozak – i kraj.

Koncert je bio, ono što bi danas rekli kopipejst onog prvog njegovog i njihovog, jer ne bi on bio to što jeste da ga nisu oni, njegov bend, pratili. Od Kornelija Kovača koji ga je gurao da krene u solo karijeru, do ovih novih momaka, čija imena nisam još zapamtila. Kraj je bio kao na ekskurziji, „All you need is love”. Da, druže, u pravu si – samo nam je ljubav potrebna. Hvala na svoj divnoj muzici i rečima koje tako vešto kombinuješ u pesme. Drago mi je što si iz Zemunske završio u Drugoj beogradskoj gimnaziji na Zelenom vencu i što sam imala priliku da od 15. godine stojim s tobom na sceni. Ti si propevao, ja nikad. Ti si još na sceni, ja sam mikrofon okačila o klin, čekam da se sretnemo na Kališu, ili na Zemunskom keju, nahranimo golubove i odigramo partiju domina. Svirao si hiljade koncerata, ali onaj prvi i ovaj poslednji ostaće zabeleženi kao majstorija muzike, pesme, igre. Bravo, druže.