„Једностраначки” изазов

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 29. октобра – Финансијска криза, стискање цркавице и ванредна изборна напетост ипак неком добро дође – сатиричарима, на пример. Један од таквих критичких дизача доброг расположења у тмурним временима, Ал Франкен (57), успео је чак да се испостави као озбиљан ривал за место у Сенату САД донедавно изразито фаворизованом Норму Колману (59), који је био уверен у свој реизбор.

Анкете сугеришу да је међу њима трка сада врло тесна. Узлету „аутсајдера” из специфичне фузије Фармерско-синдикалистичке странке с Демократском партијом републиканац је покушао да се одупре упозорењем– да Америци прети „једностраначка владавина”.

Исту опасност– карактеристичну за другачије, једнопартијске, недемократске, системе) – поменули су и републикански председнички кандидат Џон Мекејн (72) и сенаторка из Северне Каролине Елизабет Дол (72). Супруга републиканског ветерана Боба Дола (85) „запраштала је из свих оружја”, тврдећи да „либерали (демократе) желе да „комплетно контролишу власт” тако да „неће бити баланса моћи ни праве дебате” јер ће друга страна „имати бланко чек” да ради шта јој се прохте…

Посматрачима се чини прилично неуобичајеним да се у врховима политичке сцене суперсиле помиње могућност да њен систем поприми обрисе режима поражених у хладном рату, а чије друге примерке сматра „реликтима прошлости”. Оптужба за претензије ка „једностраначкој владавини” републиканцима није првенац у сејању стрепњи да се овде „репризира туђе, неподобно, искуство”. Демократског председничког кандидата Барака Обаму (47) већ су осумњичили да је „социјалиста западноевропског типа” па и да лансира „марксистичке идеје”, уздржавши се једино да га етикетирају и као комунисту.

Овакви напади се могу, донекле, разумети као тежња да се изреци по којој је „све дозвољено” у рату и љубави– придода и изборна кампања. Уједно, они сведоче да су републиканци заиста уплашени могућношћу да на изборима доживе пораз, тако да после изгубљене превласти (2006. године) у Конгресу сада демократама „препусте” и Белу кућу.

Истраживања јавног мњења наговештавају, наиме, да и Обама и његове демократе убедљиво воде у свим федералним тркама– и за Белу кућу и за свих 435 места у Представничком дому и за 35 (од укупно 100) фотеља у Сенату, где би могли да обезбеде и 60 мандата, што би им било довољно да онемогуће опозициони „филибастер” (бескрајне говоре у циљу неусвајања законских предлога већине). Ако би се то догодило, како сугеришу често варљиве анкете, опет није извесно да би завладало једномишљеништво– констатују познаваоци.

Јер, ни демократе, као ни републиканци, нису унутар сопствених редова– једномишљеници. Иако први, уопште узев, важе за либерале, а други за конзервативце, на обе стране има и једних и других. Добар део демократа који су пре две године освојили већину у парламенту (уз два независна члана Сената) просперирао је на– својим конзервативистичким програмима.

Периода „једностраначке власти” бивало је овде и раније, подсећају хроничари. Судбина таквих изузетака је различита.

Бил Клинтон је 1993. као председник стартовао с парламентарном већином својих демократа, да би већ од 1995. она нестала. Док је он учвршћивао своју извршну власт, његова партија је губила, да би тек прошле године дошла до превласти у законодавној власти. Одржавајући се у Белој кући, садашњи лидер Џорџ Буш млађи је своје републиканце такође довео до краха, јер су у Конгресу изгубили премоћ коју су држали 12 лета, од којих две године у оба дома Конгреса.

Истовремену надмоћ, у Белој кући и парламенту, демократи су остваривали у временима криза, као што су биле Велика депресија тридесетих година прошлог века и „афера Вотергејт” у комбинацији с Вијетнамским ратом седамдесетих, констатује „Њујорк тајмс”. Сада су у току такође гигантска финансијска криза и два највећа рата данашњице, у Ираку и Авганистану, уз ширење бојишта на њима суседне земље Сирију и Пакистан, а можда и на Иран, што би опет требало да погодује изборним изгледима демократа.

Аналитичари евидентирају, ипак, да „једнопартијска доминација” овде није могућа кад се у обзир узме и трећа системска– правосудна– власт. Већину чланова Врховног (уставног) суда, чији је мандат или доживотни или до оставке, сада чине чланови које су именовали републикански шефови Беле куће.

Америка је у, у сваком случају, у транзицији. Мање због „опасности од једновлашћа”, а више због околности да се „не може више као досад”, што великом већином испитаници изражавају ставом да се под Бушем ова земља „креће у погрешном правцу”.

Жеља за променом исказује се и рекордним изласком на гласање пре званичног термина, 4. новембра. Отежу се редови у 32 (од укупно 50, плус главни град) савезне државе које су то омогућиле, што потврђује– и да је заинтересованост ванредно висока и да опстају „технички проблеми” на биралиштима...

-------------------------------------------------------------

Амбасадор Србије поново у САД

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 29. октобра–У Вашингтон се на дужност вратио амбасадор Србије Иван Вујачић. Са тог места је у Београд био позван на консултације после америчког признавања једностраног проглашења независности Косова, у фебруару ове године.

Одлуку Владе Србије о повратку амбасадора САД су поздравиле као „важан корак у развоју односа између две земље”.