„Jednostranački” izazov

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 29. oktobra – Finansijska kriza, stiskanje crkavice i vanredna izborna napetost ipak nekom dobro dođe – satiričarima, na primer. Jedan od takvih kritičkih dizača dobrog raspoloženja u tmurnim vremenima, Al Franken (57), uspeo je čak da se ispostavi kao ozbiljan rival za mesto u Senatu SAD donedavno izrazito favorizovanom Normu Kolmanu (59), koji je bio uveren u svoj reizbor.

Ankete sugerišu da je među njima trka sada vrlo tesna. Uzletu „autsajdera” iz specifične fuzije Farmersko-sindikalističke stranke s Demokratskom partijom republikanac je pokušao da se odupre upozorenjem– da Americi preti „jednostranačka vladavina”.

Istu opasnost– karakterističnu za drugačije, jednopartijske, nedemokratske, sisteme) – pomenuli su i republikanski predsednički kandidat Džon Mekejn (72) i senatorka iz Severne Karoline Elizabet Dol (72). Supruga republikanskog veterana Boba Dola (85) „zapraštala je iz svih oružja”, tvrdeći da „liberali (demokrate) žele da „kompletno kontrolišu vlast” tako da „neće biti balansa moći ni prave debate” jer će druga strana „imati blanko ček” da radi šta joj se prohte…

Posmatračima se čini prilično neuobičajenim da se u vrhovima političke scene supersile pominje mogućnost da njen sistem poprimi obrise režima poraženih u hladnom ratu, a čije druge primerke smatra „reliktima prošlosti”. Optužba za pretenzije ka „jednostranačkoj vladavini” republikancima nije prvenac u sejanju strepnji da se ovde „reprizira tuđe, nepodobno, iskustvo”. Demokratskog predsedničkog kandidata Baraka Obamu (47) već su osumnjičili da je „socijalista zapadnoevropskog tipa” pa i da lansira „marksističke ideje”, uzdržavši se jedino da ga etiketiraju i kao komunistu.

Ovakvi napadi se mogu, donekle, razumeti kao težnja da se izreci po kojoj je „sve dozvoljeno” u ratu i ljubavi– pridoda i izborna kampanja. Ujedno, oni svedoče da su republikanci zaista uplašeni mogućnošću da na izborima dožive poraz, tako da posle izgubljene prevlasti (2006. godine) u Kongresu sada demokratama „prepuste” i Belu kuću.

Istraživanja javnog mnjenja nagoveštavaju, naime, da i Obama i njegove demokrate ubedljivo vode u svim federalnim trkama– i za Belu kuću i za svih 435 mesta u Predstavničkom domu i za 35 (od ukupno 100) fotelja u Senatu, gde bi mogli da obezbede i 60 mandata, što bi im bilo dovoljno da onemoguće opozicioni „filibaster” (beskrajne govore u cilju neusvajanja zakonskih predloga većine). Ako bi se to dogodilo, kako sugerišu često varljive ankete, opet nije izvesno da bi zavladalo jednomišljeništvo– konstatuju poznavaoci.

Jer, ni demokrate, kao ni republikanci, nisu unutar sopstvenih redova– jednomišljenici. Iako prvi, uopšte uzev, važe za liberale, a drugi za konzervativce, na obe strane ima i jednih i drugih. Dobar deo demokrata koji su pre dve godine osvojili većinu u parlamentu (uz dva nezavisna člana Senata) prosperirao je na– svojim konzervativističkim programima.

Perioda „jednostranačke vlasti” bivalo je ovde i ranije, podsećaju hroničari. Sudbina takvih izuzetaka je različita.

Bil Klinton je 1993. kao predsednik startovao s parlamentarnom većinom svojih demokrata, da bi već od 1995. ona nestala. Dok je on učvršćivao svoju izvršnu vlast, njegova partija je gubila, da bi tek prošle godine došla do prevlasti u zakonodavnoj vlasti. Održavajući se u Beloj kući, sadašnji lider Džordž Buš mlađi je svoje republikance takođe doveo do kraha, jer su u Kongresu izgubili premoć koju su držali 12 leta, od kojih dve godine u oba doma Kongresa.

Istovremenu nadmoć, u Beloj kući i parlamentu, demokrati su ostvarivali u vremenima kriza, kao što su bile Velika depresija tridesetih godina prošlog veka i „afera Votergejt” u kombinaciji s Vijetnamskim ratom sedamdesetih, konstatuje „Njujork tajms”. Sada su u toku takođe gigantska finansijska kriza i dva najveća rata današnjice, u Iraku i Avganistanu, uz širenje bojišta na njima susedne zemlje Siriju i Pakistan, a možda i na Iran, što bi opet trebalo da pogoduje izbornim izgledima demokrata.

Analitičari evidentiraju, ipak, da „jednopartijska dominacija” ovde nije moguća kad se u obzir uzme i treća sistemska– pravosudna– vlast. Većinu članova Vrhovnog (ustavnog) suda, čiji je mandat ili doživotni ili do ostavke, sada čine članovi koje su imenovali republikanski šefovi Bele kuće.

Amerika je u, u svakom slučaju, u tranziciji. Manje zbog „opasnosti od jednovlašća”, a više zbog okolnosti da se „ne može više kao dosad”, što velikom većinom ispitanici izražavaju stavom da se pod Bušem ova zemlja „kreće u pogrešnom pravcu”.

Želja za promenom iskazuje se i rekordnim izlaskom na glasanje pre zvaničnog termina, 4. novembra. Otežu se redovi u 32 (od ukupno 50, plus glavni grad) savezne države koje su to omogućile, što potvrđuje– i da je zainteresovanost vanredno visoka i da opstaju „tehnički problemi” na biralištima...

-------------------------------------------------------------

Ambasador Srbije ponovo u SAD

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 29. oktobra–U Vašington se na dužnost vratio ambasador Srbije Ivan Vujačić. Sa tog mesta je u Beograd bio pozvan na konsultacije posle američkog priznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru ove godine.

Odluku Vlade Srbije o povratku ambasadora SAD su pozdravile kao „važan korak u razvoju odnosa između dve zemlje”.